„Најважнија ствар коју родитељи могу дати деци је љубав. Следећа најважнија ствар је дисциплина“ – Т. Берy Бразелтон, М.Д.
Многи родитељи ће се сложити са тим да је најтежи облик исказивања љубави према деци – постављање граница. Могу се приметити маме и тате који од своје деце и по 10 пута захтевају да (не) ураде нешто и немају никаквог резултата. Постоје родитељи који фрустрирано вриште кад дете учини супротно од оног што се од њега тражило. Често је могуће од родитеља чути „Ја му не могу ништа, не престаје да плаче док не добије оно што жели“. Таква деца су већ научила да су она та која одлучују, имају контролу и да су моћнија од родитеља, што их не чини нити срећним нити задовољним. Њихови родитељи су заправо дигли руке.
На питање чему рећи „ДА“ родитељи треба сами да дају одговор, на начин да преиспитају до којих вредности и правила они и њихова породице држе. Дакле, на питање чему рећи „ДА“ или „НЕ“, одговара свака породица за себе. Породица је прво место где се учи друштвено прихватљиво понашање. Свакако, пре него што родитељи одлуче шта ће допустити, а шта ограничити, потребно је добро промислити и одвагати, како не би стално мењали правила.
Границе нису “једном заувек”
Врло је важно да родитељи имају на уму како границе не треба да буду постављене „једном заувек“, него да се с временом мењају. Треба их прилагођавати како деца расту и развијају количину одговорности. Такође, код постављања граница не треба доводити у питање љубав према детету нити поверење. Границе су само линије које означавају које понашање је прихватљиво, а које није. То детету даје до знања докле сме ићи пре него што њихово понашање постане неприхватљиво.
Родитељи границама помажу деци да развију морална начела која ће их оспособити за самосталан живот, једном када напусте породично гнездо. Циљ добрих граница је постизање самоконтроле. Самоконтрола заузврат развија чврст карактер и унутрашњи морални компас који даље води децу да промишљају добро и буду поштена.
Један од најбољих начина постављања граница је утврђивање темељних породичних правила. Како би дете знало шта ће му родитељи толерисати, а шта неће – врло је важно да су правила и границе јасно постављене. Осим тога, треба да буду једноставне, конкретне и добро објашњене, па их треба бити само неколико. Неке су наравно важне – немој ударати друге, бацати ствари, звати погрдним именима, говорити ружне речи и слично. Неке се разликују зависно од родитељског распореда – али и даље треба да буду јасне и очите – време спавања, понашање за столом, спремање нереда иза себе, колико је времена допуштено гледати телевизију или играти игрице и сл. Постављањем граница избегава се настанак проблема јер их се поставља пре него што до проблема дође.
Родитељи често сами одустају од граница, кривећи дете за то
Следећа важна ствар је доследност. Родитељи често одустају или игноришу властите границе када је ситуација другачија од уобичајене – нпр.; када пријатељ дође да преспава или дете иде негде, зато што је викенд, лето, празници и сл. – тада родитељи допусте деци да дуже остану будна. Овакве ситуације доводе до негативних последица. Ако сте доследни дете ће знати да се о границама не може преговарати, било када и било где.
То, наравно, не значи да треба бити ригидан све време – понекад је потребна и флексибилност ако дете наведе прави аргумент – на тај начин му дајете до знања да уважавате његово мишљење и да га цените. Али то не сме бити често. Добро постављене границе морају уважавати потребе и родитеља и детета те омогућити да обоје добију што желе.
Приликом постављања неке границе, потребно је осигурати да дете чује и разуме, зато је најбоље сести с њим (спустити се на његову висину), погледати у очи и рећи једноставним и јасним речником шта се од њега очекује. На тај начин се осигурава јасно и мирно преношење поруке. На пример; пре одласка у куповину добро је договорити се шта тачно треба купити како би се избегла извољевања и захтевања других ствари које дете угледа у продавници, те пожели да му се купи. Тако је могуће увек се позвати на договор и држати се тога. Ако и дође до покушаја пробијања ове границе, важно је сваки пута једнако мирним тоном рећи „НЕ“.
Важно је да правила увек следе тачно оне последице које је родитељ одредио (то важи и за позитивне последице – уколико је дете урадило нешто добро те негативне, уколико је прекршио правило). Другим речима – не треба обећавати нити претити оним што нећете или не можете испунити. Деца врло брзо науче када њихови родитељи заиста мисле оно што говоре и супротно томе, када говоре испразне претње. Родитељи често попусте дететовом притиску па не буду доследни. Такав родитељски приступ говори детету да може наставити с неприхватљивим понашањем. Такође, даје детету до знања да родитељ не мисли оно што говори те да је у реду не поштовати постављене границе.
Кад год је могуће – водите се позитивним изјавама
Радије захтевајте понашања која желите да дете понавља, него да наглашавате понашања која НЕ желите. На пример, ако желите да вам дете помаже у лакшим кућним пословима како бисте га научили неким обавезама – радије поставите ситуацију овако: „Ти си тако добар помагач! Чим заједно поспремимо сто, моћи ћемо да се играмо.“ Из овога се види природна граница да се нећете играти с дететом док вам не помогне.
Добро постављене границе усмерене су на позитиван исход дететове сарадње – треба их поставити као обећање, а не као претњу. Постављање граница уводи рутину у живот деце, а рутина осигурава угодност и сигурност јер тада знају шта и када могу очекивати.
Границе треба поставити са што мање негативних емоција
Када родитељ комуницира мирно и јасно, мања је вероватноћа појаве дечјег пркоса. Деца су беспрекорна огледала која рефлектују и позитивне и негативне емоције. Они најчешће раде управо оно што и сами родитељи раде, рефлектујући њихово узрујано стање, а не оно што говоре.
Када се родитељи доследно држе граница и последица које су поставили, тада деца лакше уче да поштују друге, граде бољу самоконтролу, развијају способност толеранције на фрустрацију и преузимају одговорност за своје поступке.
Деци су границе нужне, она их ЖЕЛЕ
Спроведен је занимљив експеримент на тему постављања граница како би се утврдио њихов ефект. Експеримент повлачи паралелу између дословних физичких граница и метафоричких граница васпитања. Показало се да су деци границе нужне. Наиме, у једној ситуацији експеримента – васпитачи и учитељи су извели децу на неограђено игралиште. Деци је било допуштено играње свуда на отвореном где није било никакве ограде нити било какве видљиве границе. Упркос потпуној слободи да се играју било где на потпуно отвореном подручју – деца су показивала тескобу и страх од одвајања те су се скупљала око учитеља и васпитача како их не би изгубили из вида. У другој ситуацији – васпитачи и учитељи су извели децу да се играју на игралиште које је било ограђено и могли су се играти само унутар ограде. Последице су биле драстично другачије – деца су се играла по целом игралишту све до рубова, независно где су били учитељи и васпитачи и нису показивала знакове тескобе.
Закључак је да се унутар датих граница деца осећају сигурније. Без ограде, деца нису могла да виде „границу“ и нису се знала понашати – нису знала шта могу очекивати и јавио се страх од непознатог, те се из тог разлога нису одвајала од васпитача. С границама тј. оградом, деца су осетила слободу и сигурност истраживања простора. С лакоћом су се одвајали од васпитача и наставили да развијају самосвест знајући да су у сигурном окружењу унутар граница ограде.
Аутор: Дуња Јуричић