„Najvažnija stvar koju roditelji mogu dati deci je ljubav. Sledeća najvažnija stvar je disciplina“ – T. Bery Brazelton, M.D.
Mnogi roditelji će se složiti sa tim da je najteži oblik iskazivanja ljubavi prema deci – postavljanje granica. Mogu se primetiti mame i tate koji od svoje dece i po 10 puta zahtevaju da (ne) urade nešto i nemaju nikakvog rezultata. Postoje roditelji koji frustrirano vrište kad dete učini suprotno od onog što se od njega tražilo. Često je moguće od roditelja čuti „Ja mu ne mogu ništa, ne prestaje da plače dok ne dobije ono što želi“. Takva deca su već naučila da su ona ta koja odlučuju, imaju kontrolu i da su moćnija od roditelja, što ih ne čini niti srećnim niti zadovoljnim. Njihovi roditelji su zapravo digli ruke.
Na pitanje čemu reći „DA“ roditelji treba sami da daju odgovor, na način da preispitaju do kojih vrednosti i pravila oni i njihova porodice drže. Dakle, na pitanje čemu reći „DA“ ili „NE“, odgovara svaka porodica za sebe. Porodica je prvo mesto gde se uči društveno prihvatljivo ponašanje. Svakako, pre nego što roditelji odluče šta će dopustiti, a šta ograničiti, potrebno je dobro promisliti i odvagati, kako ne bi stalno menjali pravila.
Granice nisu “jednom zauvek”
Vrlo je važno da roditelji imaju na umu kako granice ne treba da budu postavljene „jednom zauvek“, nego da se s vremenom menjaju. Treba ih prilagođavati kako deca rastu i razvijaju količinu odgovornosti. Takođe, kod postavljanja granica ne treba dovoditi u pitanje ljubav prema detetu niti poverenje. Granice su samo linije koje označavaju koje ponašanje je prihvatljivo, a koje nije. To detetu daje do znanja dokle sme ići pre nego što njihovo ponašanje postane neprihvatljivo.
Roditelji granicama pomažu deci da razviju moralna načela koja će ih osposobiti za samostalan život, jednom kada napuste porodično gnezdo. Cilj dobrih granica je postizanje samokontrole. Samokontrola zauzvrat razvija čvrst karakter i unutrašnji moralni kompas koji dalje vodi decu da promišljaju dobro i budu poštena.
Jedan od najboljih načina postavljanja granica je utvrđivanje temeljnih porodičnih pravila. Kako bi dete znalo šta će mu roditelji tolerisati, a šta neće – vrlo je važno da su pravila i granice jasno postavljene. Osim toga, treba da budu jednostavne, konkretne i dobro objašnjene, pa ih treba biti samo nekoliko. Neke su naravno važne – nemoj udarati druge, bacati stvari, zvati pogrdnim imenima, govoriti ružne reči i slično. Neke se razlikuju zavisno od roditeljskog rasporeda – ali i dalje treba da budu jasne i očite – vreme spavanja, ponašanje za stolom, spremanje nereda iza sebe, koliko je vremena dopušteno gledati televiziju ili igrati igrice i sl. Postavljanjem granica izbegava se nastanak problema jer ih se postavlja pre nego što do problema dođe.
Roditelji često sami odustaju od granica, kriveći dete za to
Sledeća važna stvar je doslednost. Roditelji često odustaju ili ignorišu vlastite granice kada je situacija drugačija od uobičajene – npr.; kada prijatelj dođe da prespava ili dete ide negde, zato što je vikend, leto, praznici i sl. – tada roditelji dopuste deci da duže ostanu budna. Ovakve situacije dovode do negativnih posledica. Ako ste dosledni dete će znati da se o granicama ne može pregovarati, bilo kada i bilo gde.
To, naravno, ne znači da treba biti rigidan sve vreme – ponekad je potrebna i fleksibilnost ako dete navede pravi argument – na taj način mu dajete do znanja da uvažavate njegovo mišljenje i da ga cenite. Ali to ne sme biti često. Dobro postavljene granice moraju uvažavati potrebe i roditelja i deteta te omogućiti da oboje dobiju što žele.
Prilikom postavljanja neke granice, potrebno je osigurati da dete čuje i razume, zato je najbolje sesti s njim (spustiti se na njegovu visinu), pogledati u oči i reći jednostavnim i jasnim rečnikom šta se od njega očekuje. Na taj način se osigurava jasno i mirno prenošenje poruke. Na primer; pre odlaska u kupovinu dobro je dogovoriti se šta tačno treba kupiti kako bi se izbegla izvoljevanja i zahtevanja drugih stvari koje dete ugleda u prodavnici, te poželi da mu se kupi. Tako je moguće uvek se pozvati na dogovor i držati se toga. Ako i dođe do pokušaja probijanja ove granice, važno je svaki puta jednako mirnim tonom reći „NE“.
Važno je da pravila uvek slede tačno one posledice koje je roditelj odredio (to važi i za pozitivne posledice – ukoliko je dete uradilo nešto dobro te negativne, ukoliko je prekršio pravilo). Drugim rečima – ne treba obećavati niti pretiti onim što nećete ili ne možete ispuniti. Deca vrlo brzo nauče kada njihovi roditelji zaista misle ono što govore i suprotno tome, kada govore isprazne pretnje. Roditelji često popuste detetovom pritisku pa ne budu dosledni. Takav roditeljski pristup govori detetu da može nastaviti s neprihvatljivim ponašanjem. Takođe, daje detetu do znanja da roditelj ne misli ono što govori te da je u redu ne poštovati postavljene granice.
Kad god je moguće – vodite se pozitivnim izjavama
Radije zahtevajte ponašanja koja želite da dete ponavlja, nego da naglašavate ponašanja koja NE želite. Na primer, ako želite da vam dete pomaže u lakšim kućnim poslovima kako biste ga naučili nekim obavezama – radije postavite situaciju ovako: „Ti si tako dobar pomagač! Čim zajedno pospremimo sto, moći ćemo da se igramo.“ Iz ovoga se vidi prirodna granica da se nećete igrati s detetom dok vam ne pomogne.
Dobro postavljene granice usmerene su na pozitivan ishod detetove saradnje – treba ih postaviti kao obećanje, a ne kao pretnju. Postavljanje granica uvodi rutinu u život dece, a rutina osigurava ugodnost i sigurnost jer tada znaju šta i kada mogu očekivati.
Granice treba postaviti sa što manje negativnih emocija
Kada roditelj komunicira mirno i jasno, manja je verovatnoća pojave dečjeg prkosa. Deca su besprekorna ogledala koja reflektuju i pozitivne i negativne emocije. Oni najčešće rade upravo ono što i sami roditelji rade, reflektujući njihovo uzrujano stanje, a ne ono što govore.
Kada se roditelji dosledno drže granica i posledica koje su postavili, tada deca lakše uče da poštuju druge, grade bolju samokontrolu, razvijaju sposobnost tolerancije na frustraciju i preuzimaju odgovornost za svoje postupke.
Deci su granice nužne, ona ih ŽELE
Sproveden je zanimljiv eksperiment na temu postavljanja granica kako bi se utvrdio njihov efekt. Eksperiment povlači paralelu između doslovnih fizičkih granica i metaforičkih granica vaspitanja. Pokazalo se da su deci granice nužne. Naime, u jednoj situaciji eksperimenta – vaspitači i učitelji su izveli decu na neograđeno igralište. Deci je bilo dopušteno igranje svuda na otvorenom gde nije bilo nikakve ograde niti bilo kakve vidljive granice. Uprkos potpunoj slobodi da se igraju bilo gde na potpuno otvorenom području – deca su pokazivala teskobu i strah od odvajanja te su se skupljala oko učitelja i vaspitača kako ih ne bi izgubili iz vida. U drugoj situaciji – vaspitači i učitelji su izveli decu da se igraju na igralište koje je bilo ograđeno i mogli su se igrati samo unutar ograde. Posledice su bile drastično drugačije – deca su se igrala po celom igralištu sve do rubova, nezavisno gde su bili učitelji i vaspitači i nisu pokazivala znakove teskobe.
Zaključak je da se unutar datih granica deca osećaju sigurnije. Bez ograde, deca nisu mogla da vide „granicu“ i nisu se znala ponašati – nisu znala šta mogu očekivati i javio se strah od nepoznatog, te se iz tog razloga nisu odvajala od vaspitača. S granicama tj. ogradom, deca su osetila slobodu i sigurnost istraživanja prostora. S lakoćom su se odvajali od vaspitača i nastavili da razvijaju samosvest znajući da su u sigurnom okruženju unutar granica ograde.
Autor: Dunja Juričić