Престаните да тешите себе како факултет није потребан и узмите књиге у шаке

децембар 11 19:35 2017

Одувек смо допуштали да они мање образовани имају боље послове и веће право гласа од осталих са дипломом. Иако је тачно да посао данас није сигуран ни онима који чисте улице (уз дужно поштовање) то не значи да завршавање факултета не долази у обзир.


Колумна блогерке  Cubik  за магазин “Бука” дословце ће вас одвратити од мишљења да је факултет губљење времена, и бар мало вратити веру да се труд и рад на брдовитом Балкану ипак цени. Њен текст преносимо у целости:

“Чувену изреку “стави папир у џеп, макар чистио улице” је почела да потискује зла слутња да “тим папиром можеш само обрисати дупе”. Дипломе се издају на дебљем, чврстом папиру па брисање позадине можда и није добра идеја, а обично су исписане у лепом фонту, па ако си погођен што се твој труд не цени, бар својим примером испоштуј туђи.

Ево неких разлога због којих је важно завршити факултет.

Прво, због родитеља. И високообразваним и необразованим родитељима ће значити да се прописно школујеш. Једни не желе да живиш као они, други желе да не живиш лошије него они, у сваком случају, лепо је оправдати наде и новац које родитељи уложе у тебе.

Друго, ред је да нешто студираш. Не формално, већ истински, да га проучаваш. Ако те нешто занима, шта може бити лепше од свакодневних дружења са стручњацима на том пољу којима је посао да те информишу, обуче и стимулишу за даљи развој. Човек не цени учитеље док их не изгуби. Истина, са интернетом је све другачије, али колико га користимо за развој, а колико за дангубљење и затупљивање?

Треће, на факултету не учиш сам. Са колегама се помажеш, па и надмећеш, утркујеш, и колико год група могла бити фактор сметње, нешто што може да те обесхрабри или поклопи, толико је природна, јер човек је друштвено биће, и у даљем животу и раду га свакако чека интеракција са људима и сродних и сасвим другачијих занимања и циљева.

Студентски живот је прича за себе. Све оно што нема везе за школом, дружења, изласци, авантуре, младалачке лудорије, све је то ипак обликовано школовањем, испитима, штребањима, довијањима великим и малим, па се касније кроз живот и најмукотрпније студирање спомиње са неком слатком сјетом и задовољством. Све има своје дражи, и исхрана у мензи, и смештај у дому, и изнајмљивање станова са цимерима, беспарица и економисање, успутни послови и још којешта што ти омогућава да преживиш те дане.

На првој години, кад си пун очекивања, макар и ниских, откриваш ко све са тобом студира. Има ту штребера, маминих и татиних мезимаца, чудака, незналица, свезналица, младих са села, младих из града, младих из иностранства, а има и старих који су се “сад сетили” ђачке клупе.

На другој години се екипа оспе, на трећој се појаве стари студенти који су већ пети пут трећа, а четврту заврши она група најупорнијих. Ја, наравно, причам о типичном систему пре Болоње, тако да то може бити трећа или пета или седма година, углавном, на крају студија видиш ко то све са тобом сад излази на улицу са звањем професора, инжењера или чега већ. Видећеш оне штребере, чудаке, незналице и свезналице са прве године, биће ту свега, и вероватно ћеш помислити како већина није дорасла озбиљном звању из дипломе. Међутим, то је то. И то је врло важно за каснији живот и сарадњу са људима. Ко не заврши факултет верује како су људи са факултетом стручнији него што заправо јесу.

Упознала сам много људи који су “материјал” за академско звање, али то из овог или оног разлога никад нису постигли. Нешто су почели па баталили, па пробали нешто друго, па и то баталили, у то су се запослили или основали породицу, углавном – имали су намеру, али не и реализацију. Такви људи се скоро без изузетка осећају недовољно добрим за сопствену кожу. Чак и ако су у послу веома вешти и способни, увек се осећају мање вредним од колеге који има папир, чак и ако је тај колега далеко лошији у свом послу. Тај осећај их саплиће на више нивоа. Више се доказују, сумњају у себе, склонији су параноји, стрепе да ће бити закинути или оштећени зато што немају “најобичнији папир”, и теже им је да устану, заузму се за себе и изнесу свој став пред другим, образованијим колегама.

Даље, практично да нема посла без слања биографије. А шта је биографија до основне информације, и прво што говори нешто више о теби је ниво образовања. За сваки пристојнији посао ти треба факултет. Треба ти због платног разреда, треба ти због услова конкурса, треба ти због нивоа стручности, треба ти због психолошког ефекта, и не само да ти треба факултет, него ти сигурно неће шкодити ни магистратура или докторат, или пак још један факултет, виша школа или академија.

Ако зађеш у тридесете, а у биографији ти стоји отворена рубрика о започетим и никад завршеним студијама, то послодавцу шаље поруку да си ближе двадесетогодишњаку него зрелом, квалификованом професионалцу. Ко се у тој ситуацији нашао јер је у међувремену постао родитељ или био посвећен неком другом облику личног и професионалног развијања, то ће моћи адекватно и представити, али ко се мрљавио, вуцао по којекаквим пословима на којима је радио за минималац или хонорар па је више назадовао него напредовао, тај ће управо то и послати у својој биографији, ма како се трудио да је набуџи кићеним фразама.

Кад смо код биографије, иако се често о томе пише и говори, још увек многи наводе коју су основну школу завршили. Шта то значи? Кад нема трећег спрата, дај да мало причамо о приземљу?

Основна школа у биографији има смисла једино ако је похађана негде у иностранству. То говори да познајеш језик и живот ван своје махале, што за неке послове може бити јако згодно. Иначе, не спомињи своју рану младост, а ко има факултет, или два, или докторат, тај може да изостави и средњу школу, ако по нечему није нарочито битна. Дакле, треба завршити факултет да би могао безбрижан да избациш основну и средњу школу из биографије.

Даље, диплома значи да си се начитао неких књига. На неким факултетима се чита много, на некима далеко мање, али се на сваком нешто чита, ишчитава, истражује, проучава. Свако штиво те нечему учи. Учи те језику, ако ништа. Проширује ти фонд речи, утврђује ти нека граматичка и правописна правила. Таман да из стручних предмета имаш само шестице, опет ћеш после неколико година студирања изаћи писменији од просечног нешколованог суграђанина. Таман и да никад не прочиташ обавезну лектиру, довољно пута ћеш се сусрести са библиотеком, или просто списком некаквих књига, па ћеш створити неку менталну слику о бескрајном пространству знања које, ако не ти, а онда бар неко покушава да ишчита. На крају, ако све то заобиђеш, бар знаш шта си заобишао и знаш да си га заобишао, а овако можеш остати са далеко сиромашнијом представом о томе шта све овај свет може да понуди човеку жељном знања.

У суштини, факултет ти омогућава да те људи цене, али и теби да цениш друге.

Човек који нема диплому а хвата се у коло са онима који имају у суштини шаље поруку “ви сте будале што сте се замарали око школе, кад ево мене који нисам, и ево нас – једнаки!”. Нормално је да људи подсвесно и несвесно развију одређени револт. То је као кад чекаш у реду, па неко ноншалантно ушета испред тебе, и још ти се смеје у фацу. Е баш је тако као са редом – људи ће пристати да пусте неког ко има оправдање. Немоћног старца, трудницу, болесника…а ако ниси ништа од тога, тј. ако немаш оправдање – мораћеш да се правдаш. Ту се враћам на раније споменути целоживотни осећај обавезе да ниси довољно добар, и да се мораш додатно да се трудиш да те људи прихвате ту где јеси и где себе видиш.

Факултет и јесте тражење одобрења. Сваки испит је тражење одобрења, пролаза, признања. И увек је стресно и неизвесно, безброј пута сумњаш у себе, у оно што не знаш у оно што знаш, а поготово у оно што знаш – доводиш се у питање по сваком основу на милион начина, а на крају сваког начина неко други треба да ти да свој амин. Тај неко је некад сјајан професор, а некад је неки кретен и будала, и баш као и у војсци, човек тад учи како да прихвата систем и како да се сналази са ауторитетом који то није. У младости, кад си флексибилан и пластичан, све то лакше подносиш и заправо учиш, јер и после школе или војске ћеш долазити у ситуације да ти нека будала или дилетант одлучује о судбини. Што пре савладаш вештину излажења на крај са таквим ликовима, то ће ти живот бити лакши.

И за крај, ако ти је доста свега и хоћеш, рецимо, за Канаду, треба ти или занат или факултет. Чак и ако са својом дипломом нећеш моћи да радиш посао у струци, она те сврстава у пожељну категорију имигранта, даје одређени број поена, и опет, говори да си академски грађанин, да си писмен, образован, способан и вољан да учиш и да се развијаш, и да су мале шансе да ћеш тамо завршити као социјални случај.

Ред је рећи то да онај ко није студирао неке ствари напросто не зна. Не зна, па не зна. И ма колико се трудио и упињао и компензовао, џаба кад не зна, није смрдео на неком досадном предавању на којем су се сви питали “кад ће ми ово у животу затребати?”. Дође некад и тај тренутак, ‘ладно ти затреба то нешто, сетиш се свега, сетиш се ствари које ниси ни знао да знаш, и у тим тренуцима ти буде драго за све паре, што се каже, а и постане јасна још једна димензија у којој ће човек без факултета уек бити “доњи”.

Извор: BUKA magazin / noizz.rs

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.