Родимо генијалце, па од њих направимо неспособну децу

мај 26 10:41 2017

То сам помислила јуче кад сам на шеталишту видела клинце на оним љуљалицама на жетон. Знате оно, заседнете дете у неки аутић, убаците 20 динара у металу и оно почне да се љуља, пева, клацка и светли? Сјајна ствар! У мом малом провинцијском граду има их сигурно двадесетак. И то је кул. Шетате с дечицом, па их мало забавите. И то је у реду. До јуче.

 

 

Погледам у те љуљалице (на овом месту их има пет) и схватим: све имају екран испред себе! А на екрану, погађате, цртани!

’Ајмо испочетка! Дакле, родитељ/бака/дека/тетка/ко год да је извео трогодишње дете напоље, извео га је из куће. У којој је (највероватније) гледало цртаће. Методом одвоји дете од таблета, обуци га по последњој моди и изведи на ваздух постигнут је невероватан успех – дете на ваздуху (уз царско љуљање и певушење) гледа цртани! Браво!

Мајка/отац/бака/тетка стоји поред те царске љуљашке и само јој фали палмин лист да хлади младог царевића или чаробну принцезу! У другој руци јој је мобилни. Разгаљује се. Или једноставно мора да искључи свој мозак. Гледа у екран или неку невидљиву тачку на асфалту. И то је људски, да вам кажем. Пробајте ви да зауздате ту ураганску силу трогодишњака, па се јавите да осуђујете.

Дакле, није овде проблем у цртаном филму, ни у мобилном телефону или таблету. Проблем је у овом „морам да искључим мозак“.

Некада давно (када већ помињемо царевиће и принцезе), искључивање мозга нам није било потребно. Будили смо се, радили, одмарали, а увече би се мозак захваљујући умору сам гасио. Деца су, замислите, трчала! А најзанимљивији цртани су биле степенице. Успављивала су се на путу до куће. Рећи ћете, није тада било оволико стреса? Можда. Али једно је сигурно, тада нам је и стрес био гориво.

У данашњој утакмици стрес води од самог почетка. Оног детињег почетка. Јер ми тако учимо нашу децу. Дете је и даље дете. Дете ужива. Благо њему! Зна шта живи! А погледај мене! И ту крене: кувам, перем, идем на посао, шеф се опет дрнда, касним са отплатом кредита, притискају ме у банци, притискају ме на послу, притискају ме код куће. Дај, дете, пусти тај цртани! Уживај! Ево и тата ће да гледа на телефону. Цртани? Да, татин цртани. Па онда у дуету, терцету или породично сви гледамо „цртани“. Фејсбук, Инстаграм, Маша и медвед, Ми смо пилићи.

Ми смо будале, да вам кажем! Родимо генијалце, па правимо од њих дебиле.

Гледамо како неки људи тамо с друге стране Земљине кугле уживају у базену, или како Мика из II2 има лепу жену, или како су Николићи поново отишли на зимовање. Они су срећни.

А не видимо, јер баш у тај мобилни гледамо, доле на поду мезимица по први пут сама слаже коцке. Нису лего. Само су коцке. И она то уме! А мезимац (као из воде да је израстао) развукао дугачке ноге по тепиху и расклапа аутић. Да види шта има унутра. Њих двоје леже на поду и мисле. Она улази у собу, има налакиране нокте и уредно зачешљану косу. Обукла је тренерку као да се спрема за час физичког, пакује ранац и значајно подиже обрву.

– Оставите све што радите, идемо у природу!

Верујте, као у бајци, овим магичним речима почиње чаролија. Само треба да се сетимо да их изговоримо.

Абракадабра!

Србијанка Станковић

Извор: lolamagazin.com

  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.