Тестирање предшколаца за упис у први разред

фебруар 22 13:16 2019

Тестирање се детету треба представити као врста разговора, што тестирање суштински и јесте. Често деца током тестирања кажу: „Нисам ни знао да је ово овако занимљиво! Ми се играмо!“

Сваког априла у свим основним школама у Србији почиње тестирање деце за упис у први разред, које тече до краја маја а понекад и јуна. То је време великог узбуђења за све породице које имају предшколце, а посебно је изазован догађај за оне породице чије најстарије дете треба да крене у школу. Родитељи се тада заправо први пут срећу са школом из те улоге. Готово све што они знају о школи (сем ако нису просветни радници) је њихово сопствено искуство ђака!

Шта за породицу представља школа и овај упис? Одговор на ово питање је високо индивидуализован. Сасвим је извесно да ми, као родитељи, својој деци преносимо наша уверења о томе шта значи бити ђак-првак! Ако су наша ђачка искуства била позитивна и лепа – вероватно ћемо и сами са сличним пријатним осећањем исчекивати упис нашег детета у школу. С друге стране, ако нам школа није била пријатна и сигурна средина, посебно у првим годинама школовања, може се догодити да будемо претерано обазриви и напети кад наше дете креће у школу. Додатно наше ставове и осећања о школи као вапитној установи боји наша (не)успешност у школи. Наши ставови према школи преносе се и на децу.

Већ у првим тестирањама од ове године на питање “Какав успех очекујете од детета?” већина родитеља одговара “одличан”, несвесни да неће сва деца моћи да постигну тако висока очекивања родитеља, и несвесни да је свака оцена за ђака. Баш због тога, на том месту отварам причу о томе колико је важно неговати самопоуздање и достојанство детата без обзира на оцене. Школа је важна, као и успех у њој, али она није све у животу, живот је далеко шири од ње! Овакви амбициозни одговори родитеља указују не само на очекивања родитеља, већ и на то да је култура таква да се од сваког појединца очекује успех без обзира на објективне способности и тешкоће.

Јако се обрадујем када родитељи о својим уверењима говоре на овакав начин: “Нисмо оптерећени успехом, нека дете постигне и научи највише што може, нека развије радне навике и оговорност. Важно ми је да моје дете буде добар човек, да има свој став али и да буде саосећајно и да уме да се дружи и дели с другима! И да са радошћу долази у школу!”

За мене, из угла стручног сарадника – педагога и породичног терапеута, период тестирања и интервјуисања родитеља и деце је најзанимљивији део посла у школи! Педагог или психолог је прва особа у школи са којим се среће дете и породица. Зато је изузетно важно да то буде позитивно искуство!

Волим да кажем да припрема за ово тестирање тече од рођења детета! И волим да кажем сваком родитељу: „Опустите се, ма како ваше дете урадило тест – оно ће га положити!“ То је чињенично стање ствари. Ово је посебно значајан податак за родитеље чија деца су још у предшколској установи показала да имају специфичне тешкоће у учењу и понашању, као и различите развојне тешкоће. Право сваког детета је да може да упише редовну школу. Дакле, право на редовно образовање има свако дете!

Други важан податак је да су сви подаци о породици и о резултатима теста – строго поверљиви и стручни сарадник у школи их узима искуључиво у сврху формирања равномерних одељења првог разреда. Сва одељења, било њих два, четири или 10 – требало би да буду уједначена по полу, предзнањима деце, развојним карактеристикама и карактеристикама њихове породице.

Ма како да дете уради тест – резултати ће бити познати само стручном сараднику. Зашто је то значајно? Тест који користе педагози је ТИП1, а он садржи батерију тестова којима се добијају информације о дететовом предзнању, способности запамћивања, вербалним способностима, закључивању на основу облика и зрелости логичких операција детета. Дете тај тест услед узбуђења, или због тога што је уморно или му просто није „добар дан“ – може да уради лоше. Оно може на тај начин да уради тест не зато што нема знања ни способности, већ због тога што је за њега сама ситуација стресна, непозната, нова. Волим да кажем да је то само „пресек“, пре свега – стања а тек потом знања и способности ученика, то је само тренутна слика која се у реалности стално мења. Међу предшколцима постоје велике разлике у решавању теста и због старосних разлика – неки предшколци су готово годину дана старији од других!

Кад би стручни сарадник упознао учитеља са резултатима теста, посебно резултатима оне деце која су тест урадила лоше – то би их у очима учитеља могло означити унапред као децу са слабијим знањима и способностима. Нико од нас није лишен предрасуда, зато је важно радити на отклањању истих и бити отворен за велике могућности развоја сваког детета. Од месеца априла до септембра – свако дете може значајно да напредује!

Најважнија припрема за ово тестирање је да родитељ о школи прича као о нечему пријатном, новом, изазовном! Тестирање се детету треба представити као врста разговора, што тестирање суштински и јесте. Често деца током тестирања кажу: „Нисам ни знао да је ово овако занимљиво! Ми се играмо!“

Када се упознајем са породицом, волим да будем у истој равни са дететом, зато чучнем и пружам руку прво предшколцу, питам га како се зове а онда се и сама представим. Тако предшколцу стаљам до знања да га уважавам и да је он данас најважнији члан у породици.

Обично у уводном делу (бар је то случај у мојој школи!) стручни сарадник интервјуише родитеље и узима податке о развојним и здравственим карактеристикама детета и његовој природи, као и о очекивањима родитеља од школе. Лично волим да родитељима кажем основне податке о школи, колико наша школа има ђака, какав је ритам рада школе, какав смо колектив, те да се према ђацима односимо са великом љубављу, а упознајем их и са обавезама и правима родитеља и деце. Родитељима објашњавам да ће за њихово дете учитељица бити трећи родитељ, која им улива и развија не само знање, него даје осећај сигурности и развија и подстиче код свих ученика у одељењу све оне социјалне особине које су једнако важне за развој сваког детета.

Свако запажање учитељице о развоју, напредку и понашању детета родитељи треба да схвате развојно – као нешто на чему треба да раде заједно, а никако као пресуду или још горе – осуду. Ако учитељица, на пример, каже да дете нередовно обавља домаће задатке, то је само знак за родитеље да треба да појачају контролу и више надгледају процес учења ученика.
Родитељима објашњавам да ће они бити подршка деци у учењу у првом разреду, те да то подсећа на учење вожње. И ми смо, док смо учили вожњу, имали инструктора! Тако и деца, посебно прваци док не савладају технику учења – требају инструктора а то не може бити само учитељица, чак ни она која је у боравку деце (јер у боравку се налази такође много деце и често је индивидуализован рад немогућа мисија).

За то време, док разговарам с родитељима, предшколац обично црта своју породицу, или ако то не жели – црта тему по избору. Ови цртежи мени, као педагогу и породичном терапеуту сликовито говоре како дете види себе у породици, како види односе са другима, те ко је детету најближа особа.

Након овог интервјуа, предшколац остаје сам са стручним сарадником који тестира дете. Само тестирање није временски ограничено, па га неко уради за 20 минута а неко дете га ради до 40 минута.

Одговори деце током тестирања често су врло креативни, спонтани и духовити! Један дечак Душан, на питање: “На кога си добио тако лепо име?” одговорио је спремно: “На мог васпитача Душана!”.

Најбоља припрема за школу је да породица много времена током пролећа и лета проводи у природи, играјући се са лоптом, играјући све оне игре које захтевају моторичку активност попут жмурке, шуге, између све ватре. Фина моторика се развија и брањем цвећа и прављењем венчића, или играњем са кликерима.

Што је више дете у комуникацији и интеракцији са другом децом, било у предшколској установи или у слободној игри на игралиштима – оно се више учи социјалним вештинама.

Читање прича детету пред спавање развија његове вербалне способности, посебно ако након прочитане приче питате дете, на пример: “Шта се прво догодило у причи?…Шта је урадила Црвенкапа? Ко се све појављује у причи? Да ли је Црвенкапа прво причала са вуком или са баком?” …

Деца највише уче кроз игру, а корисне су игре са конструкторима или слагање слагалица. На тај начин дете се учи концентрацији и уочавању делова једне шире целине. Међутим, као системски породични терапеут увек радије саветујем да се дете игра у пару или групи јер смо ми пре свега социјална бића која најбоље уче кроз игру с другима: вршњацима, другом децом и члановима породице.

Од свег срца свим будућим првацима желим срећан полазак у први разред у наредној школској 2018/19. години. Биће то нова авантура, и за децу и за родитеље и за учитеље који из четвртог прелазе у први разред! Чека нас много обавеза… Зато лето искористите за игру и одмор!

Биљана Ћулафић, дипломирани педагог и сертификовани системски породични и ЕМДР психотерапеут и смех јога лидер

Извор: https://www.facebook.com/savetovaliste

Mail: biljana.modusvivendi@gmail.com
Kонтакт телефон: +38160333 93 63

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.