Много се говорило (и још се говори) о томе колико се образовни систем и однос деце и родитеља према едукацији и едукаторима у новије време променио. И то не на боље. Сви се са носталгијом сећају неких, и не тако давних времена када је учитељ уживао поверење и поштовање целог друштва и када се није могло замислити да родитељ, а камоли ђак макар и помисли да подигне глас у разговору са професорима. Данас, у свету, учитељи се у сфери образовања задржавају у просеку 4,5 године, бежећи главом без обзира из просвете у неке друге, хуманије професије. И већина њих као разлог за одустајање наводи немогућност да се изборе са, пазите сад, не децом, него родитељима!
Код нас то време још није дошло, из простог разлога што променити професију није ни једноставно ни лако онима који су овај пут изабрали због љубави према деци и подучавању и због жеље да, утичући на оне на којима свет остаје, барем мало помогну да планета на којој живимо постане боље место.
Наравно да је систем пре 50 година био лош. Не желимо учитеље који ће носити прут у школу и децу дисциплиновати плашећи их гомилицом кукуруза која стоји у сваком углу учионице. Ми, заправо, не желимо да их дисциплинујемо, то је посао родитеља. Ми желимо да на часу имамо лепо васпитано дете, којем родитељи сваког дана усађују жељу за знањем. Само од такве деце можемо извући максимум и помоћи им да остваре свој пуни потенцијал.
Шта је то што би учитељи желели да родитељи знају?
За почетак, ми смо учитељи, не дадиље. Ми смо учитељи професионалци који раде са децом свакога дана и често видимо вашу децу у другачијем светлу него што их ви видите. Ако вам дамо савет, не одбијајте га. Усвојите га и примените на исти начин као што бисте усвојили савет лекара или адвоката. Сусретала сам се са родитељима који напросто нису хтели да чују ништа негативно о својој деци, али је понекад добро прихватити благовремени савет да би се избегли проблеми који касније могу имати веће последице.
Верујте нам. Када бих рекла родитељима да њихово дете има проблем са понашањем, скоро да сам могла видети како им се коса диже на глави. Одмах су спремни да бране своје дете. Највише ме наљути када кажем мајци да је њен син нешто лоше урадио а она се окрене њему и пита га: „Је ли то истина?“ Па, наравно да је истина! Управо сам вам рекла. Молим вас, немојте тражити да његов друг или другарица из разреда потврде да ли се то заиста десило. То ће само понизити учитеља и ослабити сарадњу између учитеља и родитеља.
Не тражите изговоре! Ако заиста желите да помогнете свом детету да буде успешно, престаните да га оправдавате и тражите изговоре за сваки пропуст или лошу оцену. Наравно да постоје објективне ситуације које могу спречити дете да на време заврши задатак, али то може бити изузетак, никако правило. Јер, ако од малена науче да уместо да седну и загреју столицу решење траже у заобилажењу обавеза, шта мислите, како ће се понашати кад одрасту? Па исто тако, наравно!
Молим вас, не говорите учитељу неистине, нарочито не пред својом децом. Замислите ситуацију у којој родитељ долази у школу на разговор са учитељем и, у жељи да оправда своје дете (или себе) свесно заобилази истину, и то пред дететом. Да ли знате да сте ви свом детету узор? Ако ви говорите неистине, порука коју њему шаљете јесте да је у реду лагати. Да ли желите дете које ће вас сутра лагати?
И најважнија ствар коју никако не смете заборавити, ваша деца су ваше огледало! Ако на час дођу без домаћег задатка, учитељ скоро никад неће окривити дете, већ родитеља који је дозволио да се то догоди. Ви сте га одгајили, ви му усадили основне вредности, од вас је научио шта је важно у животу. Зато, ако вама није битно да задатак буде уредан и лекција научена, неће бити важно ни детету. Обрнуто важи још више. Ваша посвећеност детету и његовом образовању најбољи је мотив сваком ђаку!