Зашто најбољи учитељи одустају?

децембар 03 12:03 2015

Моја пријатељица је одлична учитељица, али је спремна да да отказ на послу који је волела 20 година. Пре само неколико година награђена је као једна од најбољих учитељица у свом крају.

Дубоко јој је стало до њених ученика. Ти ученици долазе из неких од најсиромашнијих породица у држави у којој она живи.

Многи од тих ученика долазе свакодневно у школу због стабилности коју она уводи у њихове животе. На посао долази рано сваког јутра, а одлази врло касно готово сваки дан. Посао носи кући и сваки дан проводи радећи по неколико сати пре спавања. Пажљиво припрема лекције тако да буду интерактивне и занимљиве њеним ученицима.

ДАКЛЕ, У ЧЕМУ ЈЕ ПРОБЛЕМ?

devolsonteacherПроблем је у томе што се почела приближавати преломној тачки у својој учитељској каријери.

Она је спремна да напусти подучавање заувек. Уморна је од сталне борбе и сталног осећаја да губи битку. Губи веру у своје способности и у то да њен рад има неког смисла.

Није добила довољно времена да се прилагоди најновијим стиловима подучавања. Недавно је опоменута јер је поставила питање целом разреду и затим је прозвала једног јединог ученика да одговори на то питање. Речено јој је да се то више не ради тако. Да је требало да „поставити питање и допустити ученицима да међусобно расправљају једни с другима о одговору“.

Она је објаснила да је већ примењивала тај нови приступ и да он није функционисао добро. Такође је објаснила да је претходни стил постављања питања и тражења одговора од једног ученика био стил који је користила много година, али је покушавала да престане да користи тај приступ.

Речено јој је да „не покушава, него нека учини то и то“, и то не на посебно пристојан начин. Моја пријатељица и ја смо се сложиле да нови приступ може пуно понудити ученицима. Је ли разумно очекивати од учитеља да се потпуно преобрати на нови стил подучавања за неколико недеља? Зар мојој пријатељици није потребно неко време да се прилагоди на тај нови стил?

Она је након тог разговора с директором отишла кући осећајући се неприхваћеном, непоштованом и изгубљено.

Плива у послу и код куће и у школи

Моја пријатељица обично одлази од куће у седам ујутро. Подучава до 15 сати и остаје у школи да би средила папирологију и припремила се за следећи дан, те одлази из школе око 17.30.

Увече обично проведе неколико сати оцењујући и планирајући лекције. Ако томе још додате неки задатак на путу кући, припремање вечере и одржавање куће, њен дан је прилично дуг и јако исцрпљује. Осећа се као да губи тло под ногама сваки дан, а сутрадан покушава да надокнади пропуштено. То је зачарани круг.

Труди се да научи сваки нови програм.

Ове године је морала да научи неколико нових програма: нови програм оцењивања, нови програм за планирање онлајн лекција и нову лектиру. Признаје свој мањак самопоуздања у техничке способности, али се труди.

Иде на сваки обавезни и необавезни информатички курс који школа нуди. Проводи викенде читајући и гледајући информативне видео-материјале. Поставља питања сарадницима и покушава што боље да упозна нове процесе.

Она ће напослетку научити све то и сналазити се с лакоћом, али све то долази уз своју цену.

Не осећа се цењено

Све од наведеног не би се чинило толико поражавајућим кад би осећала да је цене. Кад би додатно време које улаже ценили њени надлежни. Уместо тога, постоји стални притисак да се уради више, брже, да се побољшају оцене ученика и, што је још важније, да се побољшају њихови резултати на стандардизованим тестовима. Она не само да мора побољшати те резултате, него и успут документовати сваки податак.

Исцрпљена је толиким захтевима који непрестано траже још и још њеног времена и енергије, па не зна колико још може издржати.

Недостаје својој породици

Споменула сам да је моја пријатељица учитељица више од 20 година. Има троје одрасле деце и њен дом се полако претвара у празно гнездо. Недостаје свом мужу. Он жели да његова жена буде код куће увече у разумно време.

Жели да проводи неко време код куће са својом женом те да није окупирана оцењивањем ученичких радова или припремањем лекција или се брине хоће ли стићи завршити те ствари пре почетка следећег школског дана.

Папирологија, папирологија, папирологија…

Од моје пријатељице тражи се да води документацију о готово свему. Не могу вам описати колико фасцикли, секција, тема, наслова, графикона или формулара троши њено време. Комплексност и бројке које се захтевају у таквој врсти вођења евиденције и архивирања података су мукотрпно детаљни и отупљујући. Фрустрирана је и преплављена свим тим.

Покушава да остане позитивна

Моја пријатељица устаје сваког дана и одрађује одличан посао. Не ради то само због плате или својих надлежних, него због тога што је ученицима потребна. Њени ученици долазе из сиромашних породица. Многи од њених ученика долазе у школу гладни и потребна им је радост коју им она пружа. Она зна да својим радом доприноси њиховом дану, њиховој недељи, њиховој години и њиховом животу. Наставиће да се фокусира на тај један једноставни разлог све док јој сви остали не постану претешки.

Знам да моја пријатељица није једини добар учитељ који се тако осећа. Често разговарамо и покушавам да јој будем ослонац. Она се ослања на своје колеге очекујући потпору. Ја знам да је клонулост духа врло чест проблем међу добрим едукаторима. То ме забрињава. Постоје одлични учитељи, млади и стари, ветерани и почетници, који размишљају о одласку из те професије. Ти учитељи осећају се преоптерећено, потплаћено, потцењено и емоционално и физички исцрпљено.

Надам се да ће онај један добар разлог наставити бити важнији и јачи од свих осталих разлога против, да ће бити довољан како би учитељи и даље радили оно што раде најбоље – подучавали.

Извор: skolskiportal.hr/teachthought.com

Фото: We are teachers

  Article "tagged" as:
  Categories:
  1. април 09, 17:04 #1 Snezana

    Radim u prosveti kao nastvanik muzicke kulture 26 godina. Volim svoj posao i radim ga sa puno ljubavi i posvecenosti. Ono sto me obeshrabruje je drustvo u kome radimo i roditelji sa kojima se susrecemo. Veliki broj dece u skolu dolazi sa problemima. Probelmi su razliciti. O njima se naravno ne sme govoriti i zadatak ucitelja je da se podjednako posveti svima i da svu decu dovede do najviseg moguceg nivoa. A onda se ta ista, deca,iz jedne radne atmosfere, vrate svojim kucama i odrastaju na ulicama, uz tv-programe, raznih parada i gluposti, bez prisustva roditelja… Nikada drzava nije roditeljstvo stavila u tezi polozaj. Nikada pred decu nije postavila tako nesmisaonu buducnost. Nikada nije vise, nego sada pocenila uciteljsku profesiju… Zato dragi moji… Na vreme se sracunajte. Vredi li sve ovo truda?

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.