Zašto više neću ići s decom u restoran

februar 01 23:08 2017

Krenuli smo tog, naizgled običnog septembarskog sunčanog jutra, svi đuture, da tata kupi od šanera nove naočare. Niko nije vrištao u kolima (pa ni deca), a i sama kupovina je, začuđujuće, protekla mirno. Ok, to što se Ogi ukakio i okadio fensi stan prodavca naočara smatramo redovnom pojavom. Završili smo kupovinu i seli u auto, sa idejom da odemo na doručak na reku. Mami je ovo prvi izlazak posle dužeg vremena, pa se malo i doterala (to podrazumeva kosu isfeniranu dok svi spavaju i bilo šta što nije trenerka i majica), čak našminkala. To se kasnije pokazalo kao ne baš dobra ideja jer smo Ogija, pobegavši postiđeno iz stana onih šanera, presvlačili u kolima, pa je deo sadržaja njegove pelene nekako završio na maminom čelu. No, to su manje više redovne stvari, a ovde nije reč o tome.

Dakle, s novim naočarima i već pomalo nervoznom decom stigli smo do reke. Izbor mesta za doručak bi nam nekad, dok smo bili momak i devojka, obično trajao po pola sata. Sada je kriterijum da li se može sići kolicima i ima li odvojen deo za nepušače. I hoće li uopšte da nas prime u ovom sastavu.

Uslovi su se ispunili kod prvog splava na koji smo naleteli. I evo kako je to izgledalo…

Naslov: Zašto više neću ići s decom u restoran

Uloge: Mama, tata, Anja (2,5 godine), Ogi (2,5 meseca), konobar

Mesto zbivanja: Splav-restoran na Savi

 

Konobar: Dobar dan! Izvolite. Samo da znate, gužva je, pa ćete malo pričekati ako želite doručak.
(bedan pokušaj da nas odgovori, kad je video u kakvom se sastavu približavamo restoranu)

Mama: Nema problema, sačekaćemo.

Konobar: Nema mesta na terasi, jedino da sednete unutra.

Tata: (mumla sebi u bradu, ali, kad je već spustio kolica niz stepenice pa preko vode, ne pada mu na pamet opet da se penje i spušta u drugi restoran).

Sedamo za sto pored vrata koja vode na terasu i pokušavamo da smestimo kolica tako da nikom ne smetaju.

Mama: Anja, sedi ljubavi ovde.

Anja: Ali neću tuuuu, nećuuuu.

Mama: Dobro mila, sedi onda ovde (pokazuje na drugu stolicu)

Anja: Neću, neću, hoću tamooo!

Mama: Dobro! (podiže dete na izabranu stolicu)

Mama i tata se smeštaju.

Anja: Ja sam gladnaaaa!

Mama: Evo mila, sad će čika da nam donese jelovnik. Šta ćeš ti da jedeš?

Anja: Ja hoćuuuu nicu.

Mama: Ljubavi, nemaju ovde slaninicu, može li čorbica lepa, sa pavlakom?

Anja: Ne, hoću nicu (silazi sa stolice)

Nailazi konobar.

Konobar: Izvolite, šta želite?

Tata: Pa imate li meni?

Konobar: Trenutno su svi zauzeti, moraćete da sačekate.

Tata (dodatno iznerviran): Dobro! Šta nam preporučujete?

Konobar daje preporuku, mama i tata poručuju, a za Anju – čorbica. Za to vreme, Anja čuči pored stolice za susednim stolom. Mama baca pogled.

Mama: Ne! Ne jedi to! (ustaje podiže Anju koja vidno negoduje)

Anja: Oćuuuu tooooo!

Nekako se smiruje. Beba u kolicima je sve nervoznija, tata mora da je uzme.

Anja: Mese kaki. (Meni se kaki)

Mama i tata razmenjuju poglede uz prevrtanje očima.

Tata: Dobro (daje mami bebu i vodi Anju u vece).

Beba se okreće ka mami tražeći da sisa.

Mama (konobaru): Izvinite, imate li neko skrovito mesto gde bih mogla da ga podojim.

Konobar: Pa jedino da odete do toaleta.

Mama (sebi u bradu): Idi ti u klozet da jedeš…

Konobar: Rekli ste?

Mama: Ništa, ništa. Sešću za onaj sto u ćošku. (seda za udaljeni sto i doji bebu)

Tata i Anja se vraćaju.

Mama: Je l kakila?

Tata: Nije! Neće.

Anja: Tataaa, mese kaki!

Tata: Anja, bili smo i nisi kakila.

Anja: A tata, a tata, ukakiću seeee.

Tata (smiruje se): Dobro, idemo.

Tata i Anja odlaze. Konobar prilazi stolu.

Konobar: Evo čorbicaaa, izvolite.

Tata i Anja se vraćaju. Tata gunđa. Sedaju za sto.

Anja: Čorbicaaaa!

Hvata se za kašiku i prosipa po majici. Počinje da plače. Tata vadi rezervnu majicu i presvlači je. Mama se vraća s bebom i ostavlja je u kolica. Stiže hrana za mamu i tatu.

Anja: Tataaa, mese kakiii!

Tata: E baš me briga, ukaki se!

Mama (tati): Izvedi je napolje, možda ne može ovde.

Tata ustaje, na ivici nervnog sloma i odlaze. Anja cupka i kenka.

Mama: Čekajte! Evo vam kesa da pokupite.

Tata se vraća po kesu, odlaze. Mama uspeva da otpije par gutljaja vode, Anja i tata se vraćaju.

Tata (i dalje na ivici nervnog sloma): Ukakila se. Ona se ukakila.

Mama: (uzdah) Ok, idemo.

Tata odlazi do konobara da plati račun, mama pakuje stvari i odlaze.
Na pola puta do kola…

Tata: Naočare. Nema mi naočara.

Mama: Kako? Pa gde si ih ostavio?

Tata: A otkud znam?! Idem nazad da vidim

Mama odlazi ka kolima s decom, Anja plače. Pakuju se u kola. Tata se vraća, bez naočara.

Tata: Možemo li nešto da se dogovorimo u vezi sa decom i restoranima?

Mama: Može. Naredne tri godine, minimum.

Tata: Minimum.

Naravoučenije: Ako izlazite s decom, završićete ukakani i gladni. Upropastiće svaki odlazak u restoran, bioskop, kupovinu. A ipak, na kraju dana, opet ćete se pitati ima li na ovom svetu iko srećniji od vas i može li se tolikom snago voleti nešto još osim onoga što ste sebi rodili…

A. C.

  Categories:
  1. februar 02, 12:56 #1 Mama

    E bas sam se lepo ismejala 😀
    Skroz realna situacija koja ispituje granice izdrzljivosti svakog roditelja 😀 😀
    Naravoucenije- Mek je nesto najblize sto cemo prici restoranu sdecom…tamo ih bar ima slicnih nama 🙂

    Odgovorite na ovaj komentar

Dodajte komentar

Vaši podaci će biti bezbedni! Vaša imejl adresa će biti vidljiva samo administratorima sajta. Komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede, kao i komentare koji se ne odnose na vest koju komentarišete, nećemo objaviti. Iz bezbednosnih razloga, neće biti objavljeni ni linkovi ka drugim sajtovima.