Krenuli smo tog, naizgled običnog septembarskog sunčanog jutra, svi đuture, da tata kupi od šanera nove naočare. Niko nije vrištao u kolima (pa ni deca), a i sama kupovina je, začuđujuće, protekla mirno. Ok, to što se Ogi ukakio i okadio fensi stan prodavca naočara smatramo redovnom pojavom. Završili smo kupovinu i seli u auto, sa idejom da odemo na doručak na reku. Mami je ovo prvi izlazak posle dužeg vremena, pa se malo i doterala (to podrazumeva kosu isfeniranu dok svi spavaju i bilo šta što nije trenerka i majica), čak našminkala. To se kasnije pokazalo kao ne baš dobra ideja jer smo Ogija, pobegavši postiđeno iz stana onih šanera, presvlačili u kolima, pa je deo sadržaja njegove pelene nekako završio na maminom čelu. No, to su manje više redovne stvari, a ovde nije reč o tome.
Dakle, s novim naočarima i već pomalo nervoznom decom stigli smo do reke. Izbor mesta za doručak bi nam nekad, dok smo bili momak i devojka, obično trajao po pola sata. Sada je kriterijum da li se može sići kolicima i ima li odvojen deo za nepušače. I hoće li uopšte da nas prime u ovom sastavu.
Uslovi su se ispunili kod prvog splava na koji smo naleteli. I evo kako je to izgledalo…
Naslov: Zašto više neću ići s decom u restoran
Uloge: Mama, tata, Anja (2,5 godine), Ogi (2,5 meseca), konobar
Mesto zbivanja: Splav-restoran na Savi
Konobar: Dobar dan! Izvolite. Samo da znate, gužva je, pa ćete malo pričekati ako želite doručak.
(bedan pokušaj da nas odgovori, kad je video u kakvom se sastavu približavamo restoranu)
Mama: Nema problema, sačekaćemo.
Konobar: Nema mesta na terasi, jedino da sednete unutra.
Tata: (mumla sebi u bradu, ali, kad je već spustio kolica niz stepenice pa preko vode, ne pada mu na pamet opet da se penje i spušta u drugi restoran).
Sedamo za sto pored vrata koja vode na terasu i pokušavamo da smestimo kolica tako da nikom ne smetaju.
Mama: Anja, sedi ljubavi ovde.
Anja: Ali neću tuuuu, nećuuuu.
Mama: Dobro mila, sedi onda ovde (pokazuje na drugu stolicu)
Anja: Neću, neću, hoću tamooo!
Mama: Dobro! (podiže dete na izabranu stolicu)
Mama i tata se smeštaju.
Anja: Ja sam gladnaaaa!
Mama: Evo mila, sad će čika da nam donese jelovnik. Šta ćeš ti da jedeš?
Anja: Ja hoćuuuu nicu.
Mama: Ljubavi, nemaju ovde slaninicu, može li čorbica lepa, sa pavlakom?
Anja: Ne, hoću nicu (silazi sa stolice)
Nailazi konobar.
Konobar: Izvolite, šta želite?
Tata: Pa imate li meni?
Konobar: Trenutno su svi zauzeti, moraćete da sačekate.
Tata (dodatno iznerviran): Dobro! Šta nam preporučujete?
Konobar daje preporuku, mama i tata poručuju, a za Anju – čorbica. Za to vreme, Anja čuči pored stolice za susednim stolom. Mama baca pogled.
Mama: Ne! Ne jedi to! (ustaje podiže Anju koja vidno negoduje)
Anja: Oćuuuu tooooo!
Nekako se smiruje. Beba u kolicima je sve nervoznija, tata mora da je uzme.
Anja: Mese kaki. (Meni se kaki)
Mama i tata razmenjuju poglede uz prevrtanje očima.
Tata: Dobro (daje mami bebu i vodi Anju u vece).
Beba se okreće ka mami tražeći da sisa.
Mama (konobaru): Izvinite, imate li neko skrovito mesto gde bih mogla da ga podojim.
Konobar: Pa jedino da odete do toaleta.
Mama (sebi u bradu): Idi ti u klozet da jedeš…
Konobar: Rekli ste?
Mama: Ništa, ništa. Sešću za onaj sto u ćošku. (seda za udaljeni sto i doji bebu)
Tata i Anja se vraćaju.
Mama: Je l kakila?
Tata: Nije! Neće.
Anja: Tataaa, mese kaki!
Tata: Anja, bili smo i nisi kakila.
Anja: A tata, a tata, ukakiću seeee.
Tata (smiruje se): Dobro, idemo.
Tata i Anja odlaze. Konobar prilazi stolu.
Konobar: Evo čorbicaaa, izvolite.
Tata i Anja se vraćaju. Tata gunđa. Sedaju za sto.
Anja: Čorbicaaaa!
Hvata se za kašiku i prosipa po majici. Počinje da plače. Tata vadi rezervnu majicu i presvlači je. Mama se vraća s bebom i ostavlja je u kolica. Stiže hrana za mamu i tatu.
Anja: Tataaa, mese kakiii!
Tata: E baš me briga, ukaki se!
Mama (tati): Izvedi je napolje, možda ne može ovde.
Tata ustaje, na ivici nervnog sloma i odlaze. Anja cupka i kenka.
Mama: Čekajte! Evo vam kesa da pokupite.
Tata se vraća po kesu, odlaze. Mama uspeva da otpije par gutljaja vode, Anja i tata se vraćaju.
Tata (i dalje na ivici nervnog sloma): Ukakila se. Ona se ukakila.
Mama: (uzdah) Ok, idemo.
Tata odlazi do konobara da plati račun, mama pakuje stvari i odlaze.
Na pola puta do kola…
Tata: Naočare. Nema mi naočara.
Mama: Kako? Pa gde si ih ostavio?
Tata: A otkud znam?! Idem nazad da vidim
Mama odlazi ka kolima s decom, Anja plače. Pakuju se u kola. Tata se vraća, bez naočara.
Tata: Možemo li nešto da se dogovorimo u vezi sa decom i restoranima?
Mama: Može. Naredne tri godine, minimum.
Tata: Minimum.
Naravoučenije: Ako izlazite s decom, završićete ukakani i gladni. Upropastiće svaki odlazak u restoran, bioskop, kupovinu. A ipak, na kraju dana, opet ćete se pitati ima li na ovom svetu iko srećniji od vas i može li se tolikom snago voleti nešto još osim onoga što ste sebi rodili…
A. C.