Због чега је све више хиперактивне деце?

јул 14 16:56 2015

Претерану живахност код малишана, стручњаци не третирају као поремећај понашања или болест, већ различитост у темпераменту. ADHD синдром карактерише нестабилна пажња, импулсивност, расејаност и хиперактивност

deca

Како изаћи на крај са превише живахном децом? Она су непредвидљива у понашању, које често може да буде и непријатно. Међутим, инсистирање да хиперактивност представља поремећај у понашању, па чак и болест, све мање има упориште у стручним круговима. Наглашавајући да је њихова различитост само у темпераменту, Небојша Јовановић магистар психологије и психотерапеут који се деценијама бави проблемима хиперактивне деце, каже:

– За неко дете можемо рећи да је хиперактивно када га претерана активност омета у развоју, учењу и другим радњама, јер није у стању да се на њима задржи због сталне потребе за кретањем. С друге стране, живахно дете може “прећи исту километражу” као хиперактивно, али га то не омета у учењу, праћењу наставе и другим активностима. Хиперактивност није поремећај, а још мање болест, већ само различитост темперамента. Да је такво дете рођено у другачијим условима, рецимо у индијанском племену и да је ловац, не би имало никаквих проблема са средином. Познати неуролог Томас Хартман је овакву врсту темперамента назвао “ловачки ум”, а он се разликује од “фармерског ума” који има већина.

Шта карактерише “ловачки ум”?

– Он је усмерен на покрете, акције, брзе рефлексе… Хиперактивно дете са овим особинама у школи се понаша као ловац на „њиви”. Када нема шта да лови, његово кретање постаје узалудно и несврсховито. С обзиром на то да је школа данас готово у потпуности “њива” којој се лакше прилагођавају “фармерски умови”, спремни да раде серијске операције, ловци се ту не сналазе. Они траже акцију, изазов, откривање нечег новог. Како свега тога нема, убрзо постају неприлагођени и добијају етикету “хиперактивни”, а све чешће и неке лекове за лечење такозване болести или поремећаја.

Да ли је то за хиперактивну децу прихватљиво?

– Ако хиперактивност и одсуство пажње дефинишемо као болест, онда ћемо их, наравно, лечити лековима. Међутим, никако не треба заборавити да су ти лекови, заправо психоактивне супстанце, које не лече ништа већ само мењају стање свести док смо под њиховим дејством. Ако пак, хиперактивност дефинишемо као врсту ума, различитост темперамента, онда ћемо васпитним и едукативним поступцима учити такву децу да се лакше носе са својим темпераментом, боље адаптирају средини у којој живе… Акценат није на лечењу, већ на васпитању у коме подједнако учествују родитељи и наставници.

 

Шта је ADHD синдром и како се препознаје?

– ADHD је енглеска скраћеница која у преводу значи дефицит пажње са хиперактивношћу. Овај синдром одликују четири кључне карактеристике- нестабилна пажња, импулсивност, расејаност и хиперактивност. Проблеми са пажњом најчешће су везани за школско учење. Дете не може дуже време да држи пажњу на стварима које му нису посебно интересантне. Ако су му активности забавне као што су то, рецимо, компјутерске игрице, прича је сасвим другачија. Заправо, на сцени су две врсте пажње. Тонична, која је свесна, намерна, вољна, углавном ангажује леву мождану хемисферу. У овом тренутку она је укључена код свих који читају овај текст. Ако се у тренутку читања чује бука или нешто друго што одвлачи пажњу, деца са ADHD синдромом радознало устају да виде шта се тамо дешава и код њих постаје активнија десна хемисфера мозга. Овакво понашање доводи до расејаности, у којој им се лако ремети вољна пажња изазвана спољашњим утицајима, па “мислима које одлутају”. За њихову неурофизиолошку предиспозицију импулсивност је такође карактеристична. Они прво раде, а после мисле. Прво реагују рефлексно, десном хемисфером, а после размишљају о могућим последицама, што их често доводи у неприлике. Овде је важно да разликујемо импулсивност као последицу карактеристичног темперамента од намерног чињења лоших ствари код деце са поремећајем понашања.

Чини се да је хиперактивност више присутна у савременом друштву?

– Одувек је била присутна, али у мањој мери или се на њу обраћала мање пажња, па је сходно томе било и мање дијагноза. Статистике показују да је данас све већи проценат деце са ADHD дијагнозом. Уколико се настави са оваквим трендом учесталости, средином овог века може се очекивати да сва деца имају ADHD. Неке статистике показују да чак 70 одсто дијагноза код деце отпада на ADHD, што значи да је она најчешћа. ADHD се најчешће открива при поласку малишана у школу, у трећем разреду када градиво постаје обимније и сложеније или у петом када деца од учитељице прелазе код наставника.

Да ли је чешће код дечака или девојчица?

– Много је чешћа код дечака. На десет дечака проблем има тек једна девојчица. За овакав однос постоји неколико кључних разлога. Стручњаци сматрају да је феминизација васпитања и образовања, где готово нема мушкараца у школама, један од кључних. Школа је прилагођена девојчицама, док дечаци немају мушке узоре са којима би се идентификовали, нити постоји неко одговарајући ко може да их научи самоконтроли и дисциплини. Осим тога, мушкарци се често ни у породици не баве васпитањем и образовањем деце. У школама, породици и другим институцијама нема правог ауторитета, етичких стандарда, а васпитање је хаотично.

Остаје ли хиперактивност доживотни пратилац?

– У 70 одсто случајева смањује се или нестаје у пубертету. Међутим, ако је синдром ADHD доказан, са таквом децом треба радити много више, јер је хиперактивност само један његов сегмент. Проблем расуте пажње, импулсивност и расејаност такође су присутни. Ако се детету на одговарајући начин не помогне у свим сегментима, проблем остаје и када одрасту.

 dete

Черчил, Едисон, Моцарт…

Многи успешни људи имали су ADHD синдром: Черчил, Едисон и Моцарт, кога су звали “немогуће дете”… Интелектуалне способности, заправо, нису повезане са ADHD синдромом. Из дугогодишњег личног искуства у раду са оваквом децом, знам да су многи од њих данас код нас познати и успешни људи у свету науке, бизниса, спорта, политике – истиче психотерапеут Јовановић.

Када особа са ADHD нађе нешто што је у потпуности испуњава, ради то са апсолутном страшћу. У таквим околностима уместо хиперактивног детета добијамо хиперпродуктивног човека. Пажња више није расута, већ је у потпуности фокусирана на предмет интересовања. Импулсивност се развија у способност да се брзо мисли и реагује, што је честа одлика лидера.

– Ово показује да се особе са ADHD могу развити у сјајне људе, лидере, иноваторе. Важно је да их док су мали, не упропастимо неразумевањем, осуђивањем, грдњама, критикама. Треба да им помогнемо да се дисциплинују и избрусе свој темперамент, који треба да ради у њихову корист, а не на штету – наглашава саговорник „Живота плус”.

Реч педагога – Не треба их провоцирати!

Хиперактивна деца се, по правилу, теже уклапају у школска одељења, и често бирају вршњаке који су по темпераменту и начину реаговања сличнији њима. А да ли ће се и уклопити, зависи од тога како је учитељ или одељенски старешина припремио остатак ученичког колектива, као и понашање родитеља. Важно је увести правила понашања која важе у свакој ситуацији, повећавати толеранцију на стресне догађаје и осамостаљивати ученике да проналазе креативне начине за провођење слободног времена, објашњава педагог Биља Јовић из београдске О.Ш. “Мирослав Антић”.

– Школа је “жив” и динамичан систем у коме није увек могуће предвидети и на време реаговати на испољавање неприлагођеног понашања. Поготово, што су реакције хиперактивне деце нагле и непредвидиве. Усвајање и јасно придржавање договорених процедура које је важеће за све, умногоме помаже. Деца са овим поремећајем не треба да седе близу врата и прозора, јер му дешавања напољу одвлаче пажњу. Потребно је да буде ближе учитељу или наставнику, да има прилагођен материјал за рад, а да активности укључе што више чула. Важна је и свакодневна информативна комуникација са родитељима о понашању и напредовању хиперактивног детета – наглашава овај стручњак.

Важно је и да други ученици науче да овакво дете не провоцирају, већ да га у одређеним ситуацијама смирују, да знају коме од одраслих да се обрате за помоћ и наставнике упозоре. У опхођењу са овом децом наставници су добро обучени, у току часа мењају стилове и технике рада и користе унапред припремљене материјале за усмеравање њихове активности. То наравно, није нимало лако, у одељењима са по 30 ученика, где су присутни и други изазови.

З. Остојић-Јоксовић

Извор: novosti.rs

  1. јул 19, 11:29 #1 Branka

    Важно је и да други ученици науче да овакво дете не провоцирају, већ да га у одређеним ситуацијама смирују, да знају коме од одраслих да се обрате за помоћ и наставнике упозоре. У опхођењу са овом децом наставници су добро обучени, у току часа мењају стилове и технике рада и користе унапред припремљене материјале за усмеравање њихове активности. То наравно, није нимало лако, у одељењима са по 30 ученика, где су присутни и други изазови.

    E, ovo je stvarno gomila gluposti.

    Одговорите на овај коментар
    • август 04, 04:38 Mama

      Hiperaktivnost- decija bolest novog doba tj. drzimo decu stondiranom uz pomoc lekova ( verovatno ce biti i neka vakcina na vidiku, kao i znaci prepoznavanja “hiperaktivnosti” kod odojcadi. Ono sto se sada naziva hiperaktivnoscu je sasvim normalno i srecno dete koje samo treba lepo usmeravati a bolest hiperaktivnosti je skroz drugacija… Pravo hiperaktivno dete ili odrasla osoba je previse aktivna, haoticna. Ne mozete aktivnu decu (u dobu interneta se ocekuje da deca sede zakovana u stolici i ako skacu i trckaraju, nazivaju ih hiperaktivnom ) nazivati bolesnom jer aktivnost i znatizeljnost nisu bolest!!! Na zapadu se aktivna deca lece jer nisu zatupljena i mirna kao ostala. Da li je to bolest ili normalna dijagnoza??? Aktivno i zdravo dete pretvarati u biljku???

      Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.