Deci činimo medveđu uslugu. Učimo ih da budu egocentrični i da odustaju, često i pre nego što su pokušali.
Otac sam troje dece, osmogodišnjeg sina i dve ćerke u od sedam i četiri godine. Moja žena je učiteljica koja već petnaest godina radi u razrednoj nastavi. U ovom članku želim da podelim nekoliko lekcija koje sam naučio poslednjih godina razgovarajući s učiteljima.
Roditelji, vi niste najbolji prijatelji svojoj deci, već majka i otac. Vaš je posao da ih naučite primernom ponašanju i moralnim vrednostima i da im postavite granice. Previše roditelja svojoj deci prvo pokušava da bude prijatelj, a potom roditelj. To je greška.
Glavni je neuspeh OVE GENERACIJE RODITELJA što smo deci usadili naučenu bespomoćnost. Ako kažu „ne mogu”, roditelji to urade umesto njih. Na taj način odgajamo decu koja odustanu nakon jednog pokušaja ili i ne pokušaju.
Neuspeh je deo odrastanja i deca treba da nauče da pogreše, padnu, ustanu, otresu prašinu sa sebe i pokušaju ponovno. Treba da nauče kako da slede uputstva, ali i šta preduzeti kako bi ispunili zadatak kad im uputstva nisu ponuđena.
Učitelje ništa ne frustrira više od deteta koje ne želi da pokuša samo nešto da uradi. Ipak, to viđaju svaki dan, jer previše „helikopter-roditelja” obavlja najteže zadatke umesto svoje dece, čineći ih nesposobnima, neveštima i nezainteresiranima da uopšte pokušaju, potom pogreše i probaju samostalno da pronađu rešenje ili rešiti zadatak.
Svi su išli u školu, ali nisu svi stručnjaci u podučavanju. Kad protivrečite učitelju ili ga preispitujete pred detetom, učite ga da učiteljev autoritet ne treba poštovati.
Kad vas učitelj obavesti o određenoj situaciji, ne okrećite se prema detetu pitajući ga je li to istina. Možda mislite da uključujete dete u raspravu, ali tim činom zapravo dovodite učiteljev ugled u pitanje, i to pred njim. Stavite se na učiteljevo mesto. Vi ste mu upravo pokazali da mu ne nameravate poverovati ako dete ne potvrdi istinitost njegovih reči.
Roditelji, učitelj ne može zameniti vašu ulogu u vaspitanju deteta.
Mnogi roditelji kažu: „Neka se učiteljica bavi time.” Razmišljajte o brojevima. Učitelj s vašom decom provodi oko sedam sati na dan, pet dana u nedelji, trideset nedelja u godini. To nije dovoljno vremena da ih, osim gradiva, nauče i kako se ponašati.
Vaš je posao da budete uzor svome detetu i naučite ga najvažnijim životnim lekcijama. Učitelji mogu pokušati, ali vaše dete će oponašati vas, zato im dajte primer vredan oponašanja.
Ne.
Ima naravno i grešaka roditelja. To je tek priča za sebe. Ne bave se decom uopšte.
Korona je samo probleme u prosveti učinila vidljivijim.
Nastavnici sada rade tri sata. Nerado i retko se obraćaju grupi kod kuće. Neće da rade neposredno i on lajn. Postoji prećutna dogovor, da grupa tog dana u školi šalje gradivo deci kod kuće.
Nastavnici neće čak ni RTS da prate. I to im je puno. Mimo radnog vremena od tri sata, neće apsolutno ništa.
Da li i koga treba da bude sramota što nam je prosveta spala na Viber poruku?
Svaka čast nastavnicima koji rade i po šest, sedam sati, ali oni su retkost…
Ko je kriv?
Uvek je bilo najlakše reći, deca.
Deca neće.
A, nastavnici?
Hoće li oni?