Помозите деци да науче да управљају својим бесом, тако што ћете се ви, пре свега, сетити 10 битних ствари у тренуцима беса ваше деце.
Када се дете разбесни, многи родитељи долазе у искушење да га само пошаљу у његову собу „да се смири“. Али, нажалост, на тај начин дете добија и јасну поруку да су љутња и бес неприхватљиви и да мора само да се сналази са својим великим страшним осећањима.
Уз овакво одрастање није ни чудо што већина људи развије проблеме у управљању бесом. Али, деци можете да помогнете да науче како да управљају својим бесом од малена. Почните од тога што га прихватате а не реагујете одмах на њега.
1. Сетите се да су бесни испади деце нормална појава и природан начин да се мала деца “излуфтирају”
Дечији мозак се још увек развија. Деца још увек немају изграђен неуролошки пут за самоконтролу као одрасли. А при томе узмите у обзир да ни одрасли не контролишу увек свој бес баш најбоље.Најбољи начин да детету помогнете да развије те неуролошке путеве је да му понудите емпатију! И када је бесно али и другим ситуацијама. За ваше дете је заправо добро да изрази своја осећања када се осећа бесно и повређено. Када децу подржимо кроз напад беса (тантрум), она нам више верују. Емотивно су слободнија и више деле емоције са нама. Нису стегнута и захтевна.
2. Сетите се да се бес јавља због понављања наших реакција да вичемо или терамо дете у собу
Бес је одбрана на претњу коју дете осећа. То је заправо нагомилан страх који се таложи временом. У једном тренутку, нешто изазове те старе емоције и дете се нађе у стању које не може да контролише. Губици и разочарања за дете могу да изгледају као крај света, и деца ће учинити све да уклоне та нетолерантна осећања, она зато плачу и бесне.
Ако се осећају безбедно при изражавању беса, а ми на њихов бес одговоримо са саосећањем, он ће почети да се топи. Тек тада деца могу да допру до осећања која их стварно узнемиравају. Дакле, ми придајемо пажњу бесу, док су заправо сузе и страхови испод беса оно што стварно лечи сва људска бића.
3. Поставите какве год границе да је потребно како би сви били безбедни али истовремено прихватите бес и будите саосећајни
Реците детету нешто попут: “Ти си тако љут! Желиш да добијеш оно што желиш и то сада. Жао ми је, али не може. Можеш да се љутиш колико год хоћеш, али ударање није у реду, без обзира колико да си љут. Можеш да лупиш ногом да ми покажеш како си љут, али не можеш мене/друге људе да удараш.“
4. Ограничите само реакције, а не и осећања
Што ви више саосећања покажете, вероватније је да ће ваше дете наћи пут до страхова који се крију иза беса. На пример:“Ох душо, жао ми је што се тако осећаш….Кажеш да те никада не разумем…то мора да је тако страшно. Мора да се осећаш усамљено.“ Не морате да се сложите са дететом али покажите да схватате његова осећања у том тренутку. Када једном осети да га слушате и разумете, смириће се.
5. Водите рачуна да сте ви безбедни
Деца обично воле да се противе родитељима па и физички. Ако то можете да толеришете и да останете саосећајни, супер. Али, ако вас дете удара, ухватите га за зглобове и реците му “Не желим те љуте руке близу себе. Видим колико си бесан. Можеш да удараш јастук али не и мене.“ Деца не желе стварно да нас повреде, то их плаши и осећају се кривим.
6. Останите што ближе детету
Вашем детету је потребан сведок који га прихвата и воли чак и када је љуто. Ако морате да се склоните да бисте били безбедни, реците детету „Нећу ти дозволити да ме повредиш, зато ћу се померити мало назад, али ту сам. Када год хоћеш загрљај, ту сам.“ Ако виче на вас да „се губите“, реците му „Дакле, хоћеш да одем, зато се померам корак у назад, ок? Нећу те оставити самог са тим страшним осећањима, али правим корак назад.“
7. Не покушавајте да објашњавате или рационализујете дететово понашање
Када је дете под налетом адреналина и под бурном реакцијом није време да му се објашњава зашто не може да добије оно што хоће. Не можете тада натерати дете да воли млађег брата или сестру. Све што треба да урадите јесте да детету ставите до знања да схватате да је узнемирено и уверите га да ћете остати са њим док се не смири.
8. Немојте покушавати да процените да ли је дететова реакција претерана
Наравно да је претерана! Али сетите се да деца свакодневно доживљавају страхове које не могу да изразе речима а које ми ни не примећујемо. Она их складиште негде у себи и траже прилику да их се „реше“. Зато, ако ваше дете полуди јер сте му за кратак пут колима понели плаву чашу а не црвену, у реду је да само мирно испратите његово вриштање. Сигурно обично можете да знате када је детету само потребно да се исплаче.
9. Знајте и покажите детету да ће му бес помоћи да се мало смири
Ако заиста саосећате са овом малом особом која се мучи, она ће то и осетити и одговорити вам. Немојте анализирати, само саосећајте. „Стварно си то хтео/ла. Жао ми је душо.“ Када препознате осећања која се крију иза беса, дете ће највероватније направити паузу и престати са испадом. Видећете можда понеку сузицу. Тада ћете детету помоћи да избаци своја осећања тако што ћете понављати разлог беса: “Жао ми је што не можеш да добијеш шта желиш душо. Жао ми је, разумем да је то тешко.“ Када наше саосећање пуно љубави допре до ране детета, тада нам се оно баца у загрљај.. И сва та узнемиравајућа осећања испаре!
Постепено, ваше дете ће схватити да, иако не може увек да добије оно што жели, може да добије оно што му је потребно – некога ко га воли и прихвата у свим ситуацијама, укључујући и када је бесно и љуто. На тај начин ћете ојачати везу са дететом. А све то захваљујући само томе што ћете остати прибрани и бити саосећајни на његов бес. Можда звучи немогуће и нећете баш увек успети, али сваки пут када то урадите, направићете мало чудо.
10. Дубоко удахните. Подсетите себе да ништа није ургентно.
Зауставите себе како не бисте одмах прешли не бисте одмах прешли у борбено стање. Ово ће вам помоћи да смирите дете и њему показати шта значи контрола емоција.