Pomozite deci da nauče da upravljaju svojim besom, tako što ćete se vi, pre svega, setiti 10 bitnih stvari u trenucima besa vaše dece.
Kada se dete razbesni, mnogi roditelji dolaze u iskušenje da ga samo pošalju u njegovu sobu „da se smiri“. Ali, nažalost, na taj način dete dobija i jasnu poruku da su ljutnja i bes neprihvatljivi i da mora samo da se snalazi sa svojim velikim strašnim osećanjima.
Uz ovakvo odrastanje nije ni čudo što većina ljudi razvije probleme u upravljanju besom. Ali, deci možete da pomognete da nauče kako da upravljaju svojim besom od malena. Počnite od toga što ga prihvatate a ne reagujete odmah na njega.
1. Setite se da su besni ispadi dece normalna pojava i prirodan način da se mala deca “izluftiraju”
Dečiji mozak se još uvek razvija. Deca još uvek nemaju izgrađen neurološki put za samokontrolu kao odrasli. A pri tome uzmite u obzir da ni odrasli ne kontrolišu uvek svoj bes baš najbolje.Najbolji način da detetu pomognete da razvije te neurološke puteve je da mu ponudite empatiju! I kada je besno ali i drugim situacijama. Za vaše dete je zapravo dobro da izrazi svoja osećanja kada se oseća besno i povređeno. Kada decu podržimo kroz napad besa (tantrum), ona nam više veruju. Emotivno su slobodnija i više dele emocije sa nama. Nisu stegnuta i zahtevna.
2. Setite se da se bes javlja zbog ponavljanja naših reakcija da vičemo ili teramo dete u sobu
Bes je odbrana na pretnju koju dete oseća. To je zapravo nagomilan strah koji se taloži vremenom. U jednom trenutku, nešto izazove te stare emocije i dete se nađe u stanju koje ne može da kontroliše. Gubici i razočaranja za dete mogu da izgledaju kao kraj sveta, i deca će učiniti sve da uklone ta netolerantna osećanja, ona zato plaču i besne.
Ako se osećaju bezbedno pri izražavanju besa, a mi na njihov bes odgovorimo sa saosećanjem, on će početi da se topi. Tek tada deca mogu da dopru do osećanja koja ih stvarno uznemiravaju. Dakle, mi pridajemo pažnju besu, dok su zapravo suze i strahovi ispod besa ono što stvarno leči sva ljudska bića.
3. Postavite kakve god granice da je potrebno kako bi svi bili bezbedni ali istovremeno prihvatite bes i budite saosećajni
Recite detetu nešto poput: “Ti si tako ljut! Želiš da dobiješ ono što želiš i to sada. Žao mi je, ali ne može. Možeš da se ljutiš koliko god hoćeš, ali udaranje nije u redu, bez obzira koliko da si ljut. Možeš da lupiš nogom da mi pokažeš kako si ljut, ali ne možeš mene/druge ljude da udaraš.“
4. Ograničite samo reakcije, a ne i osećanja
Što vi više saosećanja pokažete, verovatnije je da će vaše dete naći put do strahova koji se kriju iza besa. Na primer:“Oh dušo, žao mi je što se tako osećaš….Kažeš da te nikada ne razumem…to mora da je tako strašno. Mora da se osećaš usamljeno.“ Ne morate da se složite sa detetom ali pokažite da shvatate njegova osećanja u tom trenutku. Kada jednom oseti da ga slušate i razumete, smiriće se.
5. Vodite računa da ste vi bezbedni
Deca obično vole da se protive roditeljima pa i fizički. Ako to možete da tolerišete i da ostanete saosećajni, super. Ali, ako vas dete udara, uhvatite ga za zglobove i recite mu “Ne želim te ljute ruke blizu sebe. Vidim koliko si besan. Možeš da udaraš jastuk ali ne i mene.“ Deca ne žele stvarno da nas povrede, to ih plaši i osećaju se krivim.
6. Ostanite što bliže detetu
Vašem detetu je potreban svedok koji ga prihvata i voli čak i kada je ljuto. Ako morate da se sklonite da biste bili bezbedni, recite detetu „Neću ti dozvoliti da me povrediš, zato ću se pomeriti malo nazad, ali tu sam. Kada god hoćeš zagrljaj, tu sam.“ Ako viče na vas da „se gubite“, recite mu „Dakle, hoćeš da odem, zato se pomeram korak u nazad, ok? Neću te ostaviti samog sa tim strašnim osećanjima, ali pravim korak nazad.“
7. Ne pokušavajte da objašnjavate ili racionalizujete detetovo ponašanje
Kada je dete pod naletom adrenalina i pod burnom reakcijom nije vreme da mu se objašnjava zašto ne može da dobije ono što hoće. Ne možete tada naterati dete da voli mlađeg brata ili sestru. Sve što treba da uradite jeste da detetu stavite do znanja da shvatate da je uznemireno i uverite ga da ćete ostati sa njim dok se ne smiri.
8. Nemojte pokušavati da procenite da li je detetova reakcija preterana
Naravno da je preterana! Ali setite se da deca svakodnevno doživljavaju strahove koje ne mogu da izraze rečima a koje mi ni ne primećujemo. Ona ih skladište negde u sebi i traže priliku da ih se „reše“. Zato, ako vaše dete poludi jer ste mu za kratak put kolima poneli plavu čašu a ne crvenu, u redu je da samo mirno ispratite njegovo vrištanje. Sigurno obično možete da znate kada je detetu samo potrebno da se isplače.
9. Znajte i pokažite detetu da će mu bes pomoći da se malo smiri
Ako zaista saosećate sa ovom malom osobom koja se muči, ona će to i osetiti i odgovoriti vam. Nemojte analizirati, samo saosećajte. „Stvarno si to hteo/la. Žao mi je dušo.“ Kada prepoznate osećanja koja se kriju iza besa, dete će najverovatnije napraviti pauzu i prestati sa ispadom. Videćete možda poneku suzicu. Tada ćete detetu pomoći da izbaci svoja osećanja tako što ćete ponavljati razlog besa: “Žao mi je što ne možeš da dobiješ šta želiš dušo. Žao mi je, razumem da je to teško.“ Kada naše saosećanje puno ljubavi dopre do rane deteta, tada nam se ono baca u zagrljaj.. I sva ta uznemiravajuća osećanja ispare!
Postepeno, vaše dete će shvatiti da, iako ne može uvek da dobije ono što želi, može da dobije ono što mu je potrebno – nekoga ko ga voli i prihvata u svim situacijama, uključujući i kada je besno i ljuto. Na taj način ćete ojačati vezu sa detetom. A sve to zahvaljujući samo tome što ćete ostati pribrani i biti saosećajni na njegov bes. Možda zvuči nemoguće i nećete baš uvek uspeti, ali svaki put kada to uradite, napravićete malo čudo.
10. Duboko udahnite. Podsetite sebe da ništa nije urgentno.
Zaustavite sebe kako ne biste odmah prešli ne biste odmah prešli u borbeno stanje. Ovo će vam pomoći da smirite dete i njemu pokazati šta znači kontrola emocija.