Јуче сам свог старијег, трогодишњег сина Павла покупила из вртића. На путу до куће причали смо о времену проведеном тамо, постављала сам му питања о томе шта је било за ручак, али и она много важнија: „С ким си се данас играо и чега?“
Набројао је имена својих омиљених другара из групе, а онда ми је поред игре Бетмена, Хулка, полиције и лопова рекао како је желео да се игра маме и тате са девојчицама, али је на крају ипак одустао. Заинтересовано сам га упитала да ми покаже и објасни каква је то игра, а он је рекао: „Па овако, ја будем тата, а ти си мама и ми се онда грлимо и кажемо „Волим те“ па водимо бебе у парк!“ Та реченица ме је јако насмејала и било ми је јасно да му је таква идеја пала на памет јер свакодневно гледа мене и мог супруга како се на такав начин поздрављамо, па сам желела да чујем зашто су одлучили да се ипак не играју тога, а он ми је збуњено рекао: „Па оне су све хтеле да буду мама, а ја нисам знао коју да изаберем. Има само једна мама, не може да их буде пуно. Оне не знају како се игра та игра па сам ја отишао и узео аутиће.“ Тај одговор ме је разнежио и подстакао да са својим сином започнем разговор о браку и љубави.
„Павле, следећи пут када пожелиш да се играш те „мама-тата“ игре, прво мораш да изабереш девојчицу која је за тебе најбоља и која ти се највише свиђа, па да је питаш да ли си и ти њој најбољи и најлепши. Ако и она изабере тебе тек тада можеш са њом да се играш те игре. Није у реду да питаш све девојчице, већ само једну, ону за тебе најбољу. Важно је кога бираш. Та игра не може да се игра са било ким. Баш као што си рекао да је само једна мама, тако је и само један тата. Да ли ти имаш још неког тату или само једног?“ упитала сам га.
„Само једног, мог тату Немању!“ са поносом је то рекао јер је тренутно у фази када му је тата све и свја у животу, а ја сам наставила свој монолог.
„Тако је, а твој тата је најбољи зато што воли, љуби и чува само једну маму, мене. И ти ћеш једног дана да порастеш и да упознаш једну велику девојчицу која ће да живи са тобом и са којом ћеш од ваше велике љубави да имаш пуно деце, као што твој тата и ја имамо тебе и твог брата Ђорђа. Је л’ знаш?“
Потврдно је климнуо главом и почео радосно да се смеје када сам му објаснила правила „мама-тата“ игре. Након тога смо разматрали коју би девојчицу сутрадан могао да пита да буде у улози маме у његовој игри. После тог разговора сам почела да, као стручњак-педагог и као родитељ, анализирам поступке, запажања и мисли деце, као и да увиђам огроман значај оне чувене научне чињенице да деца уче по моделу.
Ја знам да је већина нас свесна да деца заиста уче по моделу, и да се из тог разлога трудимо да пред њима не псујемо, не будемо уфлекани, не свађамо се, да увек срдачно поздравимо комшију, да кажемо „хвала, молим те, извини, довиђења“, али не знам да ли се грлимо и љубимо пред децом? Да ли их по моделу учимо шта је љубав? Да ли их учимо да су срећни родитељи једнако што и срећна деца? Када сте свом брачном партнеру пред вашом децом рекли „Волим те“? Мислим да народне пословице не постоје без разлога. О томе нам говори и она „У шта гледаш у то се претвараш.“
Да ли вам је као родитељима једино важно да дете уме да каже „Добар дан“ комшији и да добије пет из математике, или вам је ипак важније да научи да воли и гради добре међуљудске односе када за то дође време? Колико нас разговара са децом о томе шта је породица и колико је та иста породица важна, како за њих саме тако и за цело друштво?
То вече сам као анегдоту препричавала својим пријатељицама разговор са мојим сином, на шта се након групног смеха једна од њих уозбиљила и рекла: „Како је то дивно! Жао ми је што ја никада нисам имала прилику да гледам своје родитеље како се воле. Нисмо ни свесни колико то заправо утиче на нас и на нашу слику о љубави, касније у животу.“
Размислите о томе. Научимо нашу децу шта је љубав како би овај свет био лепше место, најпре за њих саме. Нека та слика љубави у њиховим главицама буде обојена најживљим и најсветлијим бојама, са све шљокицама. Сигурна сам да ће нам једног дана бити захвални што су са собом у свет одраслих понели једно такво уметничко дело које свакодневно украшава зид њиховог срца.
Аутор: Милица Пантић, мастер педагог