15 saveta Ranka Rajovića: Roditelji su prvi i najvažniji učitelji

24 oktobra, 2016

Dr Ranko Rajović, stručnjak za oblast razvoja intelektualnih potencijala dece, magistar i doktor nauka iz oblasti neurofiziologije i fiziologije sporta, autor NTC programa koji se primenjuje u 20 država Evrope, saradnik UNICEF-a za rano obrazovanje, dobitnik nagrade svetske Mense za doprinos društvu u celini, predavač na Pedagoškom fakultetu u Kopru. Osnova NTC programa je primena neurofiziologije u pedagogoji i kreiranje metoda koje pomažu motorni i kognitivni razvoj deteta, a sve metode su kreirane u vidu igre. NTC centri postoje u 30 gradova bivše SFRJ i u njima se radi sa decom od 4 do 12 godina.
Pričajte sa svojom bebom kao da vas sve razume. Koristite svaku priliku da objasnite bebi šta se dešava oko vas, u parku, u stanu, u prodavnici, u šetnji… Iako ne zna da priča, to je stimulativno za razvoj mozga. Glas roditelja ne može zameniti TV program. Možete uz govor i da se sporazumevate i očima, pokretima rukom, telom, prstima i glavom, jer svaki način komunikacije je stimulativan za razvoj dečjeg mozga.
RANKO
Ljudi su živa bića za kretanje. To je posebno važno za decu u razvoju i za njih je kretanje jedna od najvažnijih aktivnosti, jer kretanje pomaže razvoj mozga. Tako da roditelji moraju znati da je hodanje važno, a da je trčanje još važnije za razvoj ukupnih detetovih sposobnosti. Dete raspolaže ogromnom energijom, koja mu je biološki data za kretanje koje pozitivno utiče na razvoj važnih struktura mozga. Kretanjem ( hodanjem, skakanjem, prevrtanjem, trčanjem, penjanjem, valjanjem…) se stvaraju novi nervni putevi i dete se priprema sa život i stvara osnovu za pravilan razvoj kognitivnih funkcija.

Pročitajte i Ranko Rajović: Na pola sata televizije, najmanje sat vremena …

Ne olakšavajmo im kada naiđu na prepreku. Dete koje puzi hoće da dohvati loptu, ali ima malu prepreku ispred sebe i počinje da plače. Uvek je bolje ohrabriti dete da savlada prepreku, nego da mu raščistimo put ili donesemo loptu.
Štititi decu je poželjno, ali prezaštićivanje je štetno. Mudrost roditeljstva je naći gde je granica. Dete koje prohodava pada, ali nemojte ga sprečiti da padne tako što ga ne puštate da hoda po gradskim ulicama, betonskim igralištima. Vodite ga u šumu, park, na plažu, na sneg… tamo može da padne, a da se ne povredi. Normalno je da dete u fazi prohodavanja pada, jer će tako naučiti da pada, ovladaće lakše kompleksnijim kretanjem što pozitivno utiče na razvoj kognitivnih sposobnosti.
Ponekad mama misli da su tatine igre sa detetom besmislene, ponekad i opasne, ali i te igre mogu da pomognu razvoj deteta. Savet mamama: pustite tatu da se igra sa detetom, ali pazite da se ne zaigra i ne pretera. Samo neka to bude više u parku i šumi, nego za računarom. Tate moraju da znaju: tri sata sedenja za ekranom je nekoliko desetina hiljada pokreta manje, a detetov mozak se razvija u pokretu.

Pročitajte i Ranko Rajović: Dva su velika problema zbog kojih su deca danas …

Period pre škole je najvažniji za razvoj mozga i glavni posao deteta je da se igra. Zaigrano dete ne čuje mamine pozive ”ručak je gotov” ili tatine ”idemo u park”. Dete je tada u posebnom stanju svesti, roditelji kažu ”isključeno” , a istina je suprotna – dete tada koristi najviše moždane funkcije, istražuje, otriva jedan novi svet, razmišlja, povezuje i koncentracija je maksimalna.
Ponudimo detetu izazov, da napravi nešto što je malo komplikovanije od onoga što može. Možemo da mu pokažemo kako smo mi to napravili, pa neka pokuša. Ako ne želi, možemo i na drugi način da ga motivišemo, jer je poznato da deca često uče imitirajući odrasle. Možemo reći da je to igra za mamu i tatu i za velike, da to nije za njega. Većina dece reaguje tako što upravo to pokuša da uradi. To je fiziološki mehanizam koji daje detetu osećaj sreće i samopouzdanja, jer radi nešto što su roditelji mislili da ne može. Ali ako pokušamo da ga nateramo da to uradi, stvara se suprotan osećaj.
Potrebno je davati detetu podršku, pohvaliti njegove ideje, pričati o njima, a ne govorit: to je glupo, to nije pametno i slično…. Ako želi da uči o dinosaurusima, nemojte govoriti da je to glupo, da mu to nije potrebno, da su te životinje izumrle. Bolje nadjite knjige o dinosaurisima, male figurice, pogledajte na mapi sveta gde su živele pojedine vrste, kupite plastelin i pravite od toga male dinosauruse, donesite mahovinu i grančice, napravite mini park sa dinosaurisima koje će ponosno pokazivati kao svoje remek delo. Učinite dete da bude ponosno na sebe, razvijajte njegovo samopouzdanje, pravite mu lepe uspomene.
Učenje je igra. Dete najbolje nauči kada ne misli o učenju, nego kada je učenje deo igre. Poželjno je da proces učenja liči na igru i kad god je to moguće koristiti metode i igre, gde se uči usput. Kada dete razmišlja kako da reši problem u igri, oseti sreću kada nađe rešenje. I zbog toga je potrebno da pokažemo detetu metode koje liče na igru, jer će tako razmišljati, povezivati, nalaziti rešenje i pri tom misliti da se igra i lakše naučiti ono što se od njega očekuje u školi.
Reproduktivno učenje za mozak skoro i ne postoji. Najprimitivnije vrste uče tako što nešto ponove 100 puta i opet zaborave. A naš mozak ima ogromne kapacitete koje ne koristimo u klasičnom reproduktivnom učenju. Potrebno je korisiti metode koje uključuju te neiskoričćene kapacitete mozga za pamćenje i učenje.

Pročitajte i Dr Ranko Rajović: Kakvo je srpsko školstvo?

Detetu u školi ne sme da bude dosadno, jer tada se učenje ne dogadja. Metode nastave moraju da budu interesantne, stimulativne, otkrivajuće, neočekivane i ponekad duhovite i nelogične. Učitelji koji mogu da organizuju takvu nastavu su izvor sreće i znanja decu.
Dovoljno slobode, da mogu da istražuju, da povezuju i razmišljaju, dobiju nove ideje, da do znanja dolaze sami i tako razviju svoju kreativnost. Naš posao je da im to omogućimo i ako je potrebno da ih motivišemo da nastave ako se obeshrabre i zastanu na tom putu.
Dete zna da trava ne raste do sunca, ali ako tako nacrta, pustite ga – neka trava raste do sunca na njegovom prelepom crtežu. Dete maštom otvara novi svet, uživa, prepušta se takvoj igri. Povezuje stvari koje nemaju mnogo smisla, ali deca zapravo takvim igrama stimulišu važne centre u mozgu koji su značajni za razvoj kreativnosti.
Učitelji su uvek bili važni u životu deteta, poseban autoritet i oslonac .Naučite decu da poštuju učitelje, tako što ćete ih i vi poštovati, uvažavati, poslušati, podržati. Učitelji su bili i moraju biti autoritet, jer oni zajedno sa roditeljima prave okvir gde se dete bezbedno kreće, istražuje i uči. Dete može da izađe van tog okvira, ali ćemo ga vratiti, jer okvir je tu. Ako okvira nema, deca su u problemu, jer većina dece ne može sebi da napravi granicu.
I za kraj, važno je podučavati roditelje i ponavljati im važne stvari, jer zablude se dešavaju i roditeljske greške se ponekad teško popravljaju.
 
Izvor: Detinjarije

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama