Budućim prvacima ostalo je još nekoliko dana do upisa u osnovne škole. Većina njih je obavila testiranje kod psihologa, čime su zvanično postali đaci.
Iako testiranje još uvek traje, zajedničko mišljenje mnogih školskih psihologa jeste da budući prvaci imaju problem sa pažnjom.
Psihološkinja Brankica Stanojević koja ima više od trideset godina iskustva u radu sa decom i roditeljima, kaže za Nova.rs da je u poslednjem periodu posebno izražen porast problema nedostatka pažnje kod dece, koji sa sobom povlači i drugi probleme.
To se i videlo na testiranju za školu.
„Kod dece postoji porast problema sa pažnjom, sa kontrolom uopšte, jednostavnom regulacijom, sa problematikom poštovanja pravila, sa odlaganjem trenutnih potreba odnosno imaju problem odlaganja zadovoljenja trenutnih potreba, tako da su to neke karakteristike za koje zaista može da se kaže da su u porastu, a negde su rezultat načina na koji deca žive i iskustva sa kojima se sreću, odnosno obrasca vaspitanja u koji su uključeni“, smatra psihološkinja.
Dodaje da u roditeljstvu preovlađuje permisivni vaspitni stil, zbog čega roditelji imaju problem da kontrolišu svoju decu.
„Permisivni stil se karakteriše ne postavljanjem nikakvih posebnih zahteva ili ograničenja deci. Ovakvi roditelji, koji inače mogu biti veoma topli i brižni roditelji, ne suprotstavljaju se svojoj deci, imaju problema da ih kontrolišu. Taj neki kulturološki odraz je odlučujući o tome kako roditelji doživljaju roditeljstvo, šta smatraju da je njihova uloga u tom procesu vaspitanja dece i to se zaista jako menja iz dana u dan i reflektuje se na to kako nam se deca ponašaju i šta oni sami očekuju od odraslih“.
„To je zbog toga što je njihov nivo iskustva i sadržaj sa kojim se oni sreću, daleko drugačiji nego onaj koji je na raspolaganju deci iz prethodnih generacija. Deca danas imaju određena znanja, ali su ona dosta modifikovana različitim novim tehnologijama i tome čemu su zapravo izloženi. Deca malo borave u prirodi, malo imaju neku spontanu aktivnost u nekom prirodnom okruženju, uglavnom su u igraonicama i parkovima nadgledani od strane odraslih i sve to, naravno, menja njihovo iskustvo i informacije koje oni imaju, tako da ih mi izlažemo jednom principu sadržaja, a očekujemo da znaju nešto drugo sa čim zapravo nisu imali nikakav kontakt“, objašnjava naša sagovornica.
Šta se očekuje od deteta pred polazak u školu?
A šta se to očekuje od predškolca? Šta je to što bi on, u tom dobu, trebalo da zna?
„Očekuje se da dete koje treba da krene u prvi razred raspolaže odgovarajućim rečnikom, da može dobro da razume verbalne poruke koje mu se upućuju i da ume da ih izloži odnosno da odgovori na njih. Mi imamo problem s tim da su deca dosta upućena na sliku, dakle na vizuelno ‘zahvaljujući’ ekranima, a ne znaju da se izraze“, kaže ona.
Predškolci su pokazali i da nisu potpuno samostalni, a sve zbog toga što im roditleji čine „medveđu uslugu“.
„Mnogi roditelji žure ujutru na posao, pa požuruju dete kada se sprema za vrtić, zakopčaju mu jaknu, pa obuju patike, spakuju šta treba u rančić, možda mu i daju doručak… To je potpuno pogrešno jer time roditelji sprečavaju decu da se razvijaju, da stiču veštine, da sami nauče i shvate da to i to treba oni da rade, a ne mame i tate“.
Roditelji će najbolje pomoći svom detetu da se prilagodi školskom životu ako razviju samostalnost deteta u što većoj meri, naglašava ona.
„Što se dete manje oslanja na druge u zadovoljavanju svojih potreba, to se oseća sigurnije i lakše se snalazi u novoj sredini, dakle da ume da zakopča rajsferšlus ili veže pertle, da samostalno koristi toalet, da zna da zatraži pomoć“.
Prošlogodišnji rezultati
Prema rezultatima od prošle godine, ta generacija predškolaca imala je problem sa artikulacijom glasova, zbog čega je svako drugo dete išlo kod logopeda.
„To je najčešće posledica prekomernog praćenja crtanih filmova. Sa njima ni roditelji, ni vaspitači ne rade na pravilnom izgovoru reči, a da bi to izveli sami, potrebno je da slušaju sagovornika i da mu odgovaraju, da su u interakciji jedni sa drugima, a ne sa ekranima. Ne uče recitacije ili ih prebrzo zaboravljaju. Ne znaju da recituju, a to je veoma važno za razvoj memorije i kritičkog mišljenja. Kada kažemo detetu da nešto izrecituje, ono počne da peva neku popularnu pesmu sa televizije. Takođe, mali je broj dece kojima se čitaju bajke, jer one više ‘nisu u modi’. Sada se ekranizovano uspavljuju uz crtane filmove ili audio priče, a uz bajke dete razvija verbalnu sposobnost, maštu, analizu“, isticali su psiholozi.
Kako izgleda testiranje predškolaca
Školski psiholog Branka Tišma ističe da cilj psihološkog testiranja budućeg prvaka nije procena da li je dete pametno ili „glupo“. Važna je procena zrelosti mladih ispitanika i predviđanje njihovog (ne)uspeha u daljem školovanju.
„Školski psiholog, između ostalog, treba da proceni da li je dete u stanju da sedi u klupi 45 minuta ili će mu eventualno pasti na pamet da ode kući posle drugog časa, jer se nije naspavalo ili mu je predavanje učitelja dosadno. Naime, cilj testiranja nije samo procena intelektualne, već i socijalne i emocionalne zrelosti deteta – ako ono nije dostiglo odgovarajući nivo socijalne zrelosti i nije u stanju da se psihološki ‘odvoji’ od roditelja, neće biti u stanju da se uklopi u grupu vršnjaka, odnosno u školski kolektiv. Važnije je da dete zna osnovne socijalno-higijenske navike, nego sva slova azbuke ili abecede, odnosno da samostalno jede, koristi toalet, pere ruke i brine o svojim ličnim stvarima“, naglašava ona.
Izvor: Nova S