2020. годино хвала ти и збогом. Лекције су ти биле креативне, испити нимало налик ономе што је било на предавањима, а методологија рада врло упитна. Обарала си нас на испитима без много објашњавања, па смо сами морали да учимо на сопственим грешкама. Без упутства за употребу, скрипти, белешки.
Надам се да смо научили да није битно само имати, него имати са ким све то делити. Јер имати све само за себе исто је као и немати ништа. Замислите утакмицу а да не добациш лопту никоме, пуну софру хране а да не послужиш никога, журку на којој свира музика а да немаш са ким да играш. Изобиље у самоћи заправо је дефиниција немаштине.
Надам се да нас је протекла година научила да разликујемо вредно од скупог. Јер данас вреди када имаш неког толико блиског ко ће ноћу да те загрли упркос прописаној дистанци јер чак и закон схвата да сте једно. Данас вреди када имаш неког ко ће да те утеши, ко ће да ти каже “Биће све у реду“. Данас вреди када ти стигне поруке “Како си?“, када ти неко пита “Је л’ ти треба нешто?”. Била је ово година која нас је учила суптилности – како бити присутан иако смо удаљени.
Надам се да смо научили да присутност не одређује присност и да нас повезује нешто много конкретније од физичког контакта. Ове године у тешким данима “Мислим на тебе“ вредело је као и загрљај, попијена кафа или излазак. Ове године схватили смо да они за које смо бринули су они које волимо, и да они који су мислили на нас су они који нас воле.
Надам се да смо научили истрајати а на само истрпети, јер истрајати значи очувати себе кроз невреме, а истрепети значи издржати док нас невреме мења. Зато се надам да нас ово невреме у 2020. није променило већ нечему научило и подсетило. Да су нам суштине и даље исте. Да би требало да буду добронамерне, благонаклоне и саосећајне.
Ко је научио – може даље. Ко није – научиће.
Срећна 2021.
Аутор: Blogdan
