Ponekad mi se čini kao da je juče bilo.
Dvadeseti rođendan, podstanarski stan kod okretnice na Zvezdari, svećica zabodena u nešto nalik na kolač i step sok od pomorandže. “Vesele devedesete“ i dilema tada svakog prosečnog studenta – da li potrošiti svih deset maraka odjednom ili se ipak iskontrolisati? Platiti struju ili otići u bioskop?
Otići kod Irene i Zareta na jamb ili učiti
Na koga je red da pere suđe?
Koliko dugo se kuvaju špagete? Kad stiže onaj Lastin autobus, šalju mi paket od kuće. Goco, ajd’ sa mnom pliz, mrzi me da idem sama, a i mrak je, bojim se.
Kažu da su četrdesete – nove dvadesete. Druga mladost, takoreći. Ne bih se složila. I ne bih se vratila u svoje dvadesete ni da mi plate. Ma ni za deset maraka! Jeste da se izgledalo mlađe. Jeste da se bilo zgodnije. Jeste da se nisu imale bore i da smo pucali od energije i imali mnogo više slobodnog vremena, ali sad imam nešto o čemu sam u ono vreme mogla samo da sanjam. Uz sve to, danas mogu da uradim toliko stvari, koje sa dvadeset naprosto ne bi bile moguće.
Danas, na primer, umem da kuvam. Stvarno, ozbiljno da kuvam. I to ne samo ono najprostije – kupus, pasulj, grašak – kad sam u elementu, mogu da izađem na crtu ozbiljnim kuvarima.
A i torte umem da pravim.
I danas se ne osećam tako loše kad kažem istinu.
Ne osećam se loše ni kada je čujem, iako mi treba malo vremena da je svarim, ponekad.
Ne opstajem tako što podilazim.
Ne mislim da ću položiti ispit ako se ušlihtam profesoru.
Ne nosim puškice na posao.
Ne prekidam veze tek tako.
Mogu da ostanem kod kuće za rođendan.
Mogu da dočekam i Novu godinu kod kuće i da ne mislim da je propast sveta.
Danas plaćam svoje račune. U svakom smislu.
I nemam gazdu koji se svakog prvog nacrta po kiriju.
Danas se usuđujem da izađem napolje bez šminke.
Čak i na posao mogu da odem bez da se prethodno prepariram.
I nekako spontanije odlazim na preglede.
Čak i ginekološke.
Nakon dva deteta i dva porođaja, malo šta može da bude neprijatno.
Danas me nije stid da razgovaram s nepoznatima.
Danas mogu, mirne duše, da opomenem nekog ako je bacio đubre na ulici.
Ili da zamolim komšiju da stiša muziku.
Danas, recimo, znam i to se vina dele na dobra i loša, a ne samo na crvena i bela.
I ne mislim više da je roze mešavina crnog i belog vina.
A i nekako lakše podnosim kad me odbiju.
Malo je gore nego kad padneš na ispitu, ali se u principu preživi.
Danas znam da se radujem tuđoj sreći.
Nemam kad da zavidim.
Nemam kad da živim tuđe živote.
I ne moram da pratim modu.
Ne moram da budem mršava.
Ne moram da budem u trendu.
Ne moram da znam ko je Rita Ora.
I to što će neko reći da sam ovakva ili onakva – neće srušiti moj svet.
Naučila sam ponešto i da ignorišem.
Ne palim se. Oprostim, tu i tamo.
I volim da mislim kako umem da se zauzmem za ljude do kojih mi je stalo.
Mogu da sedim na koncertu.
Zapravo, moram da sedim na koncertu.
I ne odbijam da nosim kapu ako je hladno.
Frizura konačno nije najvažnija sporedna stvar na svetu.
Ne moram stalno da mislim da li ću se dopasti ljudima.
Imam tri para grilonki.
I solidne zalihe brašna i šećera u kući.
I znam da aleva paprika i palenta nikako ne idu zajedno.
Ne moram da prkosim svim pravilima, da bih dokazala sebi da sam ovo. Ili ono.
A smem i da opsujem pred tatom.
Imam dečka koji ima četrdeset šest godina.
Pravi ljudi su konačno tu.
Pogrešni konačno nisu.
Ne moram da se poredim ni sa kim.
Ne moram da brinem kako ću platiti struju.
I ne moram više nikad u životu svom da pijem step sok.
Dakle, četrdesete nisu dvadesete.
Četrdesete su dva puta bolje od dvadesetih.
Šta kažeš, Goco, a…?
Autor: Daniela Bakić