5 bitnih elemanata za uspeh deteta u školi

jun 10, 2019

Kako da pomognete deci da razviju pozitivan stav prema procesu učenja?

Moja prijateljica iz Kine Džoj (Joy) pozvala me je pre neki dan da me pita za savet. Njenom sinu ne ide baš najbolje u školi, ne radi svoj domaći i samo želi da igra video igrice. Ajrin (Irene) iz Velike Britanije poslala je glasovnu poruku da porazgovara o tome kako da se njena nećaka prilagodi polasku u vrtić. Moja rođaka je zabrinuta za svoju veoma talentovanu ćerku koja sledeće godine treba da krene u školu, jer joj sve jako brzo postane dosadno. Bilo da dolaze sa istoka ili zapada, roditelji, rođaci, babe i dede, ovih dana su svi uključeni u obrazovanje dece. Ovo nije ni nalik onome kako su deca odrastala u prošlosti, kada su roditelji najviše brinuli da deca budu obučena, nahranjena i da budu bezbedna. U nekom trenutku, svi smo shvatili da je obrazovanje veoma važno i da uloga roditelja mora da se promeni.

Nažalost, neki roditelji su otišli u drugu krajnost postavši takozvani „helikopter“ roditelji, ili kako u Kini kažu „mame tigrovi“, koji pokušavaju da upravljaju svakim aspektom života svoje dece, uključujuči i obrazovanje. Rezultati takvog pristupa nisu ohrabrujući. Iako deca mogu postati uspešna, ona često postanu i ogorčena, a odnos sa roditeljima bude narušen na duge staze. Ali ako roditelji postave jasan cilj – da nađu balansiran i efikasan pristup za razvoj dobrih navika i pozitivnog stava prema procesu učenja kod svoje dece, onda treba i da postave sebi prava pitanja u pravo vreme.

1. Da li mi, kao roditelji, cenimo znanje, učenje i nastavnike i da li to pokazujemo svaki dan?

Roditelji mojih najboljih studenata su često i sami nastavnici. Razmišljala sam o tome šta to oni rade po pitanju vaspitavanja svoje dece, što drugi roditelji ne rade. A onda mi je jedan esej koji je napisao jedan od mojih učenika otvorio oči: „Moji roditelji nikada ne prestaju da uče. Oni cene školu i obrazovanje.“ Oni su pravi uzori! Deca mnogo više uče kroz posmatranje i imitiranje svojih roditelja nego kada im se kaže šta da rade. Budimo iskreni sada. Koliko često kažemo pred decom da smo suviše stari da naučimo nešto, ili da je matematika „grozna“, ili da je radionica koju organizuje vaša firma „beskorisna“? Ako posvetite više pažnje svom stavu po pitanju učenja i znanja, primetićete kako deca samo preslikavaju ono što vi radite i govorite.

2. Da li pomažemo deci da sami prave rasporede i planove, ili zapravo pokušavamo da kontrolišemo svaki aspekt njihovog učenja?

Upravo smo završili domaći!“ kaže mi prijateljica uzbuđeno.

„Kako to misliš ZAVRŠILI?“ pitam ja.

“Ema ga neće uraditi sama, pa moram da joj pomognem!“

To me je podsetilo na period kada je moja ćerka krila svoj domaći ispod gomile odeće da bi izbegla da ga uradi. Učitelj ju je izgrdio, naravno, a ja sam dozvolila da se to dogodi. Ona je odgovorna za svoje učenje, za neuspehe i uspehe koji su deo procesa.

Kao roditelji, mi bi trebalo da pomognemo svojoj deci kada se sretnu sa teškoćama tokom učenja, ali ne tako što ćemo raditi njihov posao umesto njih. Samostalnost u učenju ja ključni aspekt u procesu učenja. Kada su sami odgovorni za svoje učenje, deca dobijaju osećaj kontrole što ih bolje priprema za obrazovanje i zreli život u budućnosti.

3. Kad dete pogreši, da li mu pomažemo da uvidi grešku kao priliku da nešto nauči?

Pitala sam ćerku, koja je tada imala 13 godina, da obari testeninu dok ja izađem da obavim nešto. Po povratku, kuća je bila puna dima, lonac potpuno izgoreo, a ručak uništen. Želela sam da je izgrdim što nije bila obazriva, što nije bila od pomoći i bog zna šta još, ali na sreću sam se brzo setila istraživanja koje sam čitala. Umesto toga, rekla sam: „Hm, ovo nije ispalo kako treba. Kad bi trebalo da ponoviš ovo, šta bi uradila drugačije?“ (Inače, ovo je veoma snažno pitanje, predlažem da ga koristite često!). Primetila sam da joj se izraz lica opustio i da je uključila mozak. Momentalno je spomenula pažnju, nadgledanje lonca, proveravanje vremena i temperature itd.

Dala sam joj priliku da se osvrne i nauči na grešci. Pomogla sam joj da razvije “stanje uma koje podstiče na razvoj”. Mnoga istraživanja su sprovedena o našem načinu razmišljanja i kako to utiče na naš uspeh na poslu, u školi ili životu. Sve se svodi na dva osnovna stanja uma (možemo imati različite na različitim poljima u životu): trajno ili stanje uma koje podstiče na razvoj. Trajno stanje uma podrazumeva da su inteligencija i sposobnosti urođene i trajne. Dakle nema mesta za promene i unapređenje, i kada se suoče sa manom, greškom ili problemom, ljudi pokušavaju da opravdaju svoju inteligenciju razcionalizacijom, tako što se ljute ili krive druge. Stanje uma koje podstiče na razvoj, međutim, podrazumeva sve gore navedeno kao prilike i izazove da se nauči nešto novo i daje priliku za usvajanje novih znanja, za promene i rast.

4. Da li ohrabrujemo decu da završe ono što su započela?

Zamislimo situaciju. Šta biste rekli Vašem sinu/ćerki ukoliko ne uspe da pobedi na sportskom takmičenju do kojeg mu/joj je veoma stalo?

“Sudija je bio nefer!”

“Nisi imao sreće ovaj put.”

“Onaj drugi dečak te gurnuo. Nisi ti kriv.”

“Ne brini, bićeš bolji sledeći put.”

Još jedan bitan „sastojak“ u uspehu u školi, istraživan od strane Prof. Anđele Dakvort, je istrajnost – sposobnost da se radi na duže vremenske staze, čak i kada je teško i dosadno. Kako ona kaže, istrajnost je kao „trčanje maratona“.

Prema istraživanju o „istrajnosti“, najbolji odgovor bi bio nešto poput ovoga:

„Stvarno si se potrudio ovaj put, ali to nije bilo dovoljno za pobedu.”

“Hajde da vidimo šta još možeš da uradiš da se poboljšaš i da budeš bolji.”

“Možda bi trebalo da vežbaš više/bolje/na drugačiji način.”

“Da bi pobedio u igri potrebno je dosta truda, izdržljivosti i posvećenosti.“

5. Da li govorimo deci da zatraže pomoć kada im je potrebna?

Fizika u srednjoj školi nije bila moja jača strana. Mučila sam se, blago rečeno. Bila sam među najboljim učenicima u razredu i veoma ponosna, pa sam pokušala da to prevaziđem sama. Neuspešno! Moje ocene su postajale sve gore i gore. Prešla sam preko svog ega i zatražila sam pomoć od drugarice, maga za fiziku. Njena objašnjena su skroz imala smisla, i posle njene pomoći, moje ocene su se popravile! Shvativši koliko je važno zatražiti pomoć kada ti je potrebna, pokušala sam da to prenesem i ćerki. Nije odmah uspelo, ali u jednom momentu tokom srednje škole je to shvatila – pitaj nastavnika o pisanju eseja, pitaj roditelje da ti nađu privatnog nastavika matematike, organizujte grupu za učenje španskog sa drugarima iz razreda. Potpuno je izmenila svoj način učenja.

Biti dobar uzor, ohrabriti decu da budu odgovorna za svoje učenje i da traže pomoć kada im je potrebna, pomoći deci da budu istrajna su korisne metode ne samo u obrazovanju, nego i u životu. Životne veštine su bitne kao i obrazovanje. Naša najveća obaveza kao roditelja je da odgajimo nezavisnu, samouverenu, odgovornu decu koja su sposobna da se brinu sama o sebi, da traže svoj put do uspeha i sreće, i da pronađu svoje mesto u društvu.

Izvor: novakdjokovicfoundation.org

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama