Evo šta se desi kad prestanete da vičete na svoju decu

9 novembra, 2022

Bez obzira na kontekst, vikanje znači samo jedno – da ste besni i da ne možete ili ne umete da odreagujete drugačije u datom trenutku. Vikanje na dete koje se, recimo, ljuti jer ste mu dali žutu šolju umesto plave – nije vaspitna metoda. To je otpusni ventil za roditelja. Vikanje, ako je svakodnevno ili često, plaši decu i čini ih nesigurnim.

Ipak, jasno je da smo ljudska bića. I da svi roditelji ponekad viču. Mame su često pod pritiskom velikog broja obaveza, što ih čini nervoznijim i, u krajnjoj liniji, ne ostavlja dovoljno vremena za racionalno rešavanje situacija. U takvim trenucima vikanje deluje kao jedini izlaz i ono zaista ume da trenutno reši problem, ali retko to može biti trajno rešenje.

To je zbog toga što vikanje ne ispravlja ponašanje, već ućutkuje decu i čini ih poslušnim na kratko vreme, da bi izbegli novo vikanje. 

Dakle, kao što smo rekli, vikanje s vremena na vreme nije neka tema niti problem. Međutim, ako uhvatite sebe da to radite gotovo svakog dana, onda je to već postao stil života i vaspitanja koji bi definitivno trebalo da se menja. Jer nanosi štetu i mami i deci-

Šta vikanje zapravo čini

U suštini, vikanje uči decu da treba da se plaše roditelja koji viče, pre nego da RAZUMEJU posledice koje dolaze iz njihovih postupaka. Najviše o tome šta je ispravno a šta pogrešno, deca nauče od roditelja.

Ako je bes i agresija često prisutna emocijama u onim situacijama kad se pojavi problem, za decu će to biti normalno. Postaće i njihov način reagovanja kad uoče problem s kojim ne umeju da se izbore. 

Dakle, roditelji, vaš prvi i najvažniji zadatak, odmah posle onog da se pobrinete da su vam deca zdrava i sigurna, jeste da naučite da kontrolišete svoje emocije. Ne detetovo ponašanje, već svoje reakcije na to ponašanje. To ide PRVO.

Objavljena je i studija koja je dokazala da vikanje decu čini agresivnijom – fizički i verbalno.

A šta se dešava kad prestanete da vičete?

Kad se deca osećaju bezuslovno voljenim, sigurnim i prihvaćenim, logično je da stvaraju bolju komunikaciju i bolje odnose sa svojim roditeljima. Kad krenemo od toga i uvek to imamo na umu, komunikacija postaje bolja, a samim tim je i potreba za vikanjem mnogo manja.

Ne zaboravite da vas deca poštuju iz ljubavi, a ne iz straha. Zato, kad osetite potrebu da viknete ili vam se čini da ste previše ljuti da biste smireno razgovarali, pokušajte da uradite jednu od ove četiri stvari:

  • Uzmite sebi tajm-aut: Obično možemo da osetimo kad erupcija stiže, ako ne minut, a onda bar nekoliko sekundi pre nego što se desi. Pre toga, pokušajte da sebe izmestite iz situacije i smirite svoje emocije. To će dati šansu i deci da se umire, a vama da stvar sagledate ponovo, iz drugog ugla.
  • Objasnite kako se osećate: Sve emocije su važne i o svakoj treba razgovarati. Od radosti i uzbuđenja, do tube i besa. Kad roditelji o svojim emocijama pričaju, tada uče decu da u trenucima besa i oni mogu tako – izraziti svoju ljutnju rečima, umesto vikanjem ili udaranjem. Kad dete radi nešto što vas čini uznemirenim, ako umete to da kažete smireno, deci će omogućiti da čuju vašu poruku, a ne samo ton vašeg glasa.
  • Setite se da su to – deca: Deca umeju da se ponašaju loše. Tj. kao deca. Tako uče. Spustite se na njihov nivo (u bukvalnom smislu, čučnite) i jasnim, ozbiljnim glasom im recite da određeno ponašanje nije prihvatljivo i da to nećete tolerisati. Objasnite i zbog čega.
  • Bez pretnji: Jedino što se pretnjama i ucenama postiže jeste da se u mozgu deteta upali odbrambeni mehanizam a da se učenje “ugasi”. Dete tada ne preispituje svoje greške, a sve o čemu razmišlja je kako mama “nije fer”. Dodatno, pretnje su ponižavajuće za svakog od nas.
Odnos zasnovan na poštovanju

Svako na ovom svetu ima pravo da misli nezavisno, drugačije i da voli različite stvari. To uključuje i decu. Svako greši. Ako odrasla osoba pogreši na poslu, a šef počne da viče i kažnjava, neprestano ističući sve što on pogrešno radi, šta mislite, hoće li ta odrasla osoba biti motivisana da se popravi? Naravno da neće.

Kod dece je potpuno ista stvar. Oni su ljudi, ne pripadaju nekoj drugog vrsti koja funkcioniše drugačije. Disciplina, otud, treba da znači učenje, a ne kažnjavanje i ponižavanje.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama