Иако од насилног родитеља често чујемо реченицу ’Никада нисам подигао руку на дете’, најмлађи чланови породице увек су жртве токсичних и агресивних породичних односа.
Током претходне године Градском центру за социјални рад у Београду пријављено је 4.695 случајева насиља над децом. Статистика сведочи да је 23 одсто ових малишана постало жртва физичког насиља. Бројке, такође, говоре да су 92 детета постала жртве сексуалног насиља, троје малишана било је жртва експлоатације, а оно што посебно обесхрабрује јесте чињеница да деца узраста од шест до четрнаест година чине нешто више од половине жртава породичног насиља.
„Иако ми од насилног родитеља често чујемо реченицу ’Ја никада нисам ударио свог супружника пред дететом’ или ’Никада нисам подигао руку на дете’, најмлађи чланови породице увек су жртве токсичних и агресивних родитељских односа, без обзира да ли и сами добијају шамаре и ’ћушке’. Родитељи веома ретко дођу у Саветовалиште за брак и породицу и кажу да је њихово дете жртва насиља. Најчешће се дешава да они доведу дете са објашњењем да се оно понаша неадекватно, да је агресивно или да је значајно попустило у школи, како би га ми ’поправили’, а сакрију податак да у породици постоји насиље. Када их суочимо са чињеницом да је дететово понашање симптом или ’лакмус папир’ породичне патологије и да је неопходно да они промене свој токсични однос како би се ствари промениле, некада и одустану од терапије”, истиче за Политику Слађана Ивановић, социјални радник, породични терапеут и руководилац Саветовалишта за брак и породицу.
На питање како изгледа дете које је постало жртва породичног насиља, психолог и породични терапеут Смиља Игић истиче да не постоји јединствен одговор, јер деца на насиље веома другачије реагују.
„Не значи да је свако дете са модрицом или малишан који се агресивно понаша према другој деци постао жртва насиља, али значи да стручњаци треба да обрате пажњу на њега. За почетак, деци треба веровати када кажу да их неко туче. Чак и у ретким случајевима, када ова изјава у потпуности не одговара истини, она увек представља сигнал да се нешто дешава у породици, што дете веома узнемирује. Дете које је жртва насиља може бити агресивно, али може бити и потпуно послушно, повучено и тихо. Ако дететово понашање оде у било који екстрем, било да је у питању наглашена агресивност или упадљива повученост, то јесте сигнал да нешто није у реду. Дете може имати и све петице у школи и бити ђак за пример, али када уђете у причу са њим, схватите да оно има одличан успех јер се плаши родитељске казне”, објашњава наша саговорница.
Она додаје да у породицама у којима постоје алкохолизам, наркоманија или душевне болести, екстремно сиромаштво или више малишана на списку станара, чешће долази до насиља над децом, али наглашава да никад не треба стављати знак једнакости између породичног насиља и било ког од ових фактора ризика.
Смиља Игић, међутим, додаје да са децом која одрастају у атмосфери породичног насиља мора да се ради како би се спречио трансгенерацијски пренос насиља.
„Не значи да ће свако дете које је било жртва насиља постати жртва или починилац партнерског насиља када порасте, али ова деца јесу под већим ризиком да ће усвојити неадекватне родне и партнерске улоге у својој секундарној породици. Увек је добро ако дете у својој средини има здрав и близак однос барем са једном одраслом особом у широј породици, школи или средини у којој живи, јер му она може помоћи да превазиђе патњу и израсте у ментално здраву особу, упркос токсичној атмосфери у којој одраста. То су ’деца маслачци’ који, по узору на истоимени цвет, успевају да никну у свој својој лепоти и испод највећих животних тегоба”, истиче наша саговорница.
Слађана Ивановић додаје да је истраживање Саветовалишта за брак и породицу показало да је скоро 99 одсто жена које су постале жртве партнерског или породичног насиља у својој примарној породици добијало батине или поруке да су глупе, безвредне и да нису вредне љубави.
Аутор: Катарина Ђорђевић
Извор: Политика