Iako od nasilnog roditelja često čujemo rečenicu ’Nikada nisam podigao ruku na dete’, najmlađi članovi porodice uvek su žrtve toksičnih i agresivnih porodičnih odnosa.
Tokom prethodne godine Gradskom centru za socijalni rad u Beogradu prijavljeno je 4.695 slučajeva nasilja nad decom. Statistika svedoči da je 23 odsto ovih mališana postalo žrtva fizičkog nasilja. Brojke, takođe, govore da su 92 deteta postala žrtve seksualnog nasilja, troje mališana bilo je žrtva eksploatacije, a ono što posebno obeshrabruje jeste činjenica da deca uzrasta od šest do četrnaest godina čine nešto više od polovine žrtava porodičnog nasilja.
„Iako mi od nasilnog roditelja često čujemo rečenicu ’Ja nikada nisam udario svog supružnika pred detetom’ ili ’Nikada nisam podigao ruku na dete’, najmlađi članovi porodice uvek su žrtve toksičnih i agresivnih roditeljskih odnosa, bez obzira da li i sami dobijaju šamare i ’ćuške’. Roditelji veoma retko dođu u Savetovalište za brak i porodicu i kažu da je njihovo dete žrtva nasilja. Najčešće se dešava da oni dovedu dete sa objašnjenjem da se ono ponaša neadekvatno, da je agresivno ili da je značajno popustilo u školi, kako bi ga mi ’popravili’, a sakriju podatak da u porodici postoji nasilje. Kada ih suočimo sa činjenicom da je detetovo ponašanje simptom ili ’lakmus papir’ porodične patologije i da je neophodno da oni promene svoj toksični odnos kako bi se stvari promenile, nekada i odustanu od terapije”, ističe za Politiku Slađana Ivanović, socijalni radnik, porodični terapeut i rukovodilac Savetovališta za brak i porodicu.
Na pitanje kako izgleda dete koje je postalo žrtva porodičnog nasilja, psiholog i porodični terapeut Smilja Igić ističe da ne postoji jedinstven odgovor, jer deca na nasilje veoma drugačije reaguju.
„Ne znači da je svako dete sa modricom ili mališan koji se agresivno ponaša prema drugoj deci postao žrtva nasilja, ali znači da stručnjaci treba da obrate pažnju na njega. Za početak, deci treba verovati kada kažu da ih neko tuče. Čak i u retkim slučajevima, kada ova izjava u potpunosti ne odgovara istini, ona uvek predstavlja signal da se nešto dešava u porodici, što dete veoma uznemiruje. Dete koje je žrtva nasilja može biti agresivno, ali može biti i potpuno poslušno, povučeno i tiho. Ako detetovo ponašanje ode u bilo koji ekstrem, bilo da je u pitanju naglašena agresivnost ili upadljiva povučenost, to jeste signal da nešto nije u redu. Dete može imati i sve petice u školi i biti đak za primer, ali kada uđete u priču sa njim, shvatite da ono ima odličan uspeh jer se plaši roditeljske kazne”, objašnjava naša sagovornica.
Ona dodaje da u porodicama u kojima postoje alkoholizam, narkomanija ili duševne bolesti, ekstremno siromaštvo ili više mališana na spisku stanara, češće dolazi do nasilja nad decom, ali naglašava da nikad ne treba stavljati znak jednakosti između porodičnog nasilja i bilo kog od ovih faktora rizika.
Smilja Igić, međutim, dodaje da sa decom koja odrastaju u atmosferi porodičnog nasilja mora da se radi kako bi se sprečio transgeneracijski prenos nasilja.
„Ne znači da će svako dete koje je bilo žrtva nasilja postati žrtva ili počinilac partnerskog nasilja kada poraste, ali ova deca jesu pod većim rizikom da će usvojiti neadekvatne rodne i partnerske uloge u svojoj sekundarnoj porodici. Uvek je dobro ako dete u svojoj sredini ima zdrav i blizak odnos barem sa jednom odraslom osobom u široj porodici, školi ili sredini u kojoj živi, jer mu ona može pomoći da prevaziđe patnju i izraste u mentalno zdravu osobu, uprkos toksičnoj atmosferi u kojoj odrasta. To su ’deca maslačci’ koji, po uzoru na istoimeni cvet, uspevaju da niknu u svoj svojoj lepoti i ispod najvećih životnih tegoba”, ističe naša sagovornica.
Slađana Ivanović dodaje da je istraživanje Savetovališta za brak i porodicu pokazalo da je skoro 99 odsto žena koje su postale žrtve partnerskog ili porodičnog nasilja u svojoj primarnoj porodici dobijalo batine ili poruke da su glupe, bezvredne i da nisu vredne ljubavi.
Autor: Katarina Đorđević
Izvor: Politika