Отуђење детета од родитеља је процес у коме се дете одваја од другог родитеља, као резултат психолошке манипулације, најчешће након развода брака. Развод је један од најстреснијих животних догађаја. Тежак, токсичан развод може психолошки да сломи једног или оба партнера.
Тада се на развод не гледа као на завршетак једне животне фазе уз преузимање свог дела одговорности, већ почиње грозничаво тражење кривца.
Тај кривац најчешће је други родитељ, он је крив за неуспех брака, за пропуштене године, он се етикетира као неодговоран родитељ, крив за финансијске тешкоће…
Бес према бившем супружнику се надувава, расте до те мере да се више не може раздвојити слика “лошег мужа/жене” од слике доброг родитеља. Дете, које се обично боји љутитог родитеља, удружује се са њим и почиње да верује у оно што он говори о другом родитељу. Иако, тај други обично није само добар родитељ, већ можда и једини добар родитељ.
Овде није реч о отуђењу које је резултат насиља, злоупотребе психоактивних супстанци или трајног напуштања детета, већ о ситуацији када се код детета постепено провоцира мржња и непријатељство према другом родитељу.
Успутно се напомиње да други родитељ може да науди детету и износе се измишљене приче о томе како је раније злостављао дете, нарочито у периоду када је дете било мало па се тога не може сетити. На тај начин се код детета усађује страх од другог родитеља.
Од детета се тражи да шпијунира другог родитеља, или му се забрањује да другог родитеља уопште помиње.
Без обзира колико био киван на бившег партнера, добар родитељ има емпатију за дете и може да увиди да његово понашање детету штети. Родитељ који се овако понаша дубоко је несигуран у своје родитељске способности и зато своје недостатке пројектује на другог.
Често је кривац и неразрешен однос са својим сопственим родитељима. Осећање напуштености које је родитељ имао у свом детињству, сада се поново активира разводом и он/она захтева апсолутну, неограничену контролу над децом.
Млађа деца која нису дуго живела у заједници и формирала чврсту везу са другим родитељем су погоднија за ову врсту манипулације. Она су уплашена и ради сопственог преживљавања постају савезници родитеља у осветничкој игри омаловажавања другог родитеља. Отпор према другом родитељу је искључив, дете почиње да користи исту терминологију и реченице које користи отуђујући родитељ.
Ако други родитељ инсистира да редовно виђа дете, припрема се контраофанзива – дете је болесно, или дете одбија да иде код другог родитеља. Ако се други родитељ не појављује редовно у терминима за виђање детета, онда му се забрањује било како виђање под изговором да се тако дете штити од разочарења.
А шта ће бити са дететом? Ретроспективне студије откриле су да деца, која су на овај начин отуђена од родитеља, у свом одраслом добу развијају ниско самопоштовање, зависност и злоупотребу супстанци, недостатак поверења у људе, већу стопу депресивних поремећаја и проблеме у партнерским везама.