Татјана Прокић, психолошкиња и мама троје деце, послала је једну снажну поруку родитељима који су можда пожурили да се обрадују што неће плаћати вртић у периоду док траје ванредно стање.
Прочитајте је.
„Ових дана се много прича међу нама психолозима, а верујем и међу свим људским живим бићима о хуманости и солидарности. Као родитељ троје деце од којих је треће по реду недавно кренуло у приватни вртић, не могу, а да се не осврнем на дешавања.
Изабрасмо га једва. Вртић. Знате, када имате маму – психолошкињу, која мисли да је доста у теми и доста чита на тему савременог васпитавања деце, свесног родитељства, значаја емоционалне интелигенције за живот, могу само да се сложим да сте добили маму компликаторку, маму која све види и све сними. Али ова мама се труди да буде ок. Оно што види да поправи, не да напада и не да оптужује. За ово кратко време бивствовања мог трећег детета у приватној установи (свега пет непуних дана) и двоје старијих пре тога који иза себе имају солидан стаж, могу да кажем, да баш као родитељи никако нисмо фер.
Гледала сам ових дана и како нападају васпитачицу на једном родитељском зашто слине које су до пода нису обрисане, не питајући се шта наше дете ради у вртићу са слинама до тог истог пода, гледала сам и оптимисте, ентузијасте власнике који у местима поред Београда уводе све оно што и савремени родитељ у Данској има, без обзира што је маргина на којој послују све скромнија и скромнија и опет, бескрајно разочарана понављам – није фер.
Обратише се нама, родитељима, из Секретеријата да ништа додатно не треба да плаћамо вртићима, без обраћања вртићима са идејом шта ће бити са њима и њиховим запосленима. Без иједне речи. Битно да ми наших 5-10-15.000 динара не треба да дајемо вртићима. Ко њих шиша. Нека неко други мисли о њима. Без обзира на то што добар део нас и даље добија плате, радећи од куће тобоже, иако сви знамо да је и поред једног малог детета, врло слабо изводљиво да се ишта ради од куће… Није нас брига што наша Тања, Вида, Милица, Дуња… које обожавају нашу децу у вртићу, неће добити плату ни за март, јер то нема везе са нама, већ са вртићем, зар не? Није нам важно што им нико ништа није рекао нити може било шта да им каже, сада? Та Дуња има двоје мале деце. Ни то није важно. Важно је да ми наше паре нећемо давати њима, јер вртић не ради.
А онда ћемо исто тако очекивати да све буде по старом када све ово прође и ми се вратимо назад. Да вртићи и даље постоје, да нас, пуне љубави оне и даље дочекују на улазним вратима, а ми мало и закаснимо коју недељу са тим плаћањем. Увек нам прогледају кроз прсте…. Опет није фер.
Маме и тате, мислим да је време да будемо солидарни. И са разликом, без субвенције, вртићи ће добити бар неку шансу да преживе. Уколико Држава сада не буде мислила на њих, сасвим је сигурно да не само што Дуње, Тање, Милице и Виде тамо неће бити, већ неће бити ни вртића у који ћемо моћи да вратимо своје дете.
Мислимо на време. Сада је време.
Аутор: Татјана Прокић