Tatjana Prokić, psihološkinja i mama troje dece, poslala je jednu snažnu poruku roditeljima koji su možda požurili da se obraduju što neće plaćati vrtić u periodu dok traje vanredno stanje.
Pročitajte je.
„Ovih dana se mnogo priča među nama psiholozima, a verujem i među svim ljudskim živim bićima o humanosti i solidarnosti. Kao roditelj troje dece od kojih je treće po redu nedavno krenulo u privatni vrtić, ne mogu, a da se ne osvrnem na dešavanja.
Izabrasmo ga jedva. Vrtić. Znate, kada imate mamu – psihološkinju, koja misli da je dosta u temi i dosta čita na temu savremenog vaspitavanja dece, svesnog roditeljstva, značaja emocionalne inteligencije za život, mogu samo da se složim da ste dobili mamu komplikatorku, mamu koja sve vidi i sve snimi. Ali ova mama se trudi da bude ok. Ono što vidi da popravi, ne da napada i ne da optužuje. Za ovo kratko vreme bivstvovanja mog trećeg deteta u privatnoj ustanovi (svega pet nepunih dana) i dvoje starijih pre toga koji iza sebe imaju solidan staž, mogu da kažem, da baš kao roditelji nikako nismo fer.
Gledala sam ovih dana i kako napadaju vaspitačicu na jednom roditeljskom zašto sline koje su do poda nisu obrisane, ne pitajući se šta naše dete radi u vrtiću sa slinama do tog istog poda, gledala sam i optimiste, entuzijaste vlasnike koji u mestima pored Beograda uvode sve ono što i savremeni roditelj u Danskoj ima, bez obzira što je margina na kojoj posluju sve skromnija i skromnija i opet, beskrajno razočarana ponavljam – nije fer.
Obratiše se nama, roditeljima, iz Sekreterijata da ništa dodatno ne treba da plaćamo vrtićima, bez obraćanja vrtićima sa idejom šta će biti sa njima i njihovim zaposlenima. Bez ijedne reči. Bitno da mi naših 5-10-15.000 dinara ne treba da dajemo vrtićima. Ko njih šiša. Neka neko drugi misli o njima. Bez obzira na to što dobar deo nas i dalje dobija plate, radeći od kuće tobože, iako svi znamo da je i pored jednog malog deteta, vrlo slabo izvodljivo da se išta radi od kuće… Nije nas briga što naša Tanja, Vida, Milica, Dunja… koje obožavaju našu decu u vrtiću, neće dobiti platu ni za mart, jer to nema veze sa nama, već sa vrtićem, zar ne? Nije nam važno što im niko ništa nije rekao niti može bilo šta da im kaže, sada? Ta Dunja ima dvoje male dece. Ni to nije važno. Važno je da mi naše pare nećemo davati njima, jer vrtić ne radi.
A onda ćemo isto tako očekivati da sve bude po starom kada sve ovo prođe i mi se vratimo nazad. Da vrtići i dalje postoje, da nas, pune ljubavi one i dalje dočekuju na ulaznim vratima, a mi malo i zakasnimo koju nedelju sa tim plaćanjem. Uvek nam progledaju kroz prste…. Opet nije fer.
Mame i tate, mislim da je vreme da budemo solidarni. I sa razlikom, bez subvencije, vrtići će dobiti bar neku šansu da prežive. Ukoliko Država sada ne bude mislila na njih, sasvim je sigurno da ne samo što Dunje, Tanje, Milice i Vide tamo neće biti, već neće biti ni vrtića u koji ćemo moći da vratimo svoje dete.
Mislimo na vreme. Sada je vreme.
Autor: Tatjana Prokić