Много је већ било речи о томе како деци олакшати ову ситуацију у којој се налазимо, како им помоћи да разумеју оно што се дешава, како их умирити и научити их да победе страх. Оно о чему сигурно размишљамо сви јесте – шта кад ово све прође? Да ли ћемо моћи да се рукујемо, седимо у паркићу и разговарамо или у ресторану попијемо кафу не размишљајући о томе да ли је шољица добро опрана?
Одговор на ова питања потражили смо од Невене Ловринчевић, клиничког психолога и аутора више књига за родитеље.
„Ових дана могли да чујемо да ‘…после овога више свет неће бити исти…’. У неку руку то је и тачно. Значајна искуства, добра или лоша мењају нас. Стога, ако се надамо да ћемо после ове пандемије, када год и како год да се она заврши, ствари бити у потпуности ‘по старом’, и да ће све бити као да смо се пробуди ли из лошег сна, тешко да ће се то десити.“ – каже Невена Ловринчевић.
Додаје и да искуства попут овог које управо стичемо не спадају у она која можемо обрисати гумицом.
„Наравно, то не значи да ћемо и даље осећати све оно што сада осећамо. Осећања страха и узнемирености која се код већине нас јавила, поред тога што представљају нормалну реакцију на ситуацију у којој смо се нашли имају и заштитну улогу. Чине нас опрезним, па смо тиме смо побољшали своје шансе да се заштитимо и од инфекције јер вођени страхом предузимамо и мере сопствене заштите.“ – тврди Ловринчевић.
Каже да ипак, колико год да је осећање страха нормално и очекивано, не смемо да допустимо да нас преплави. У том смислу, потребно је да пратимо упутства надлежних стручњака (при чему наглашава да ту не мисли на поплаву „стручњака“ који без дана Медицинског факултета нештедимице деле савете преко друштвених мрежа).
„Дакле, пратећи упутства оних који о свему овоме знају много више од нас постепено ћемо се враћати у нормалне токове живота. Као што је било нормално то што смо у ситуацији када је епидемија почела осећали страх, нормално је и да се у ситуацији постепеног враћања у свакодневне активности осећамо донекле уплашено и узнемирено. Ипак, потребно је да се усмеримо на своје активности, и да од њих не одустајемо без обзира на то што осећамо.“
Сви би, тврди Невена Ловринчевић, требало да се сетимо да колико год да су осећања важна, она нису све што смо ми.
„Зато, када процените да нешто треба да урадите (одете на посао, у продавницу, кафић….) не одустајте зато што се осећате забринуто или узнемирено. Заштите се онако како мислите да треба и једноставно: урадите то. Корак по корак вратићете се у нормалне токове, а ако ћете у почетку због тога осећати узнемиреност подсетите се да је то нормално. Причајте са блиским људима о томе и уверићете се да у томе нисте сами.“
Невена каже и да децу не треба на то посебно припремати. Најбоља припрема ће деци бити ваше понашање. Ако сте ви функционални (некада и поред тога што се осећате непријатно) и деца ће се лакше вратити у нормалне токове и свакодневне активности.
„Наравно, ако током овог процеса сматрате да не можете да изађете на крај са својим осећањима, или вас одређене мисли и уверења оптерећују у мери да вас преплављују или блокирају, обратите се стручњаку, психологу, који ће вам помоћи да ту ситуацију превазиђете.“ – закључује она.
Иако сада вероватно осећате нелагоду чак и када гледате филм у којем је приказана нека гужва и људи који не држе „прописану раздаљину од два метра“, имајте на уму да ће временом, како време буде пролазило а ситуација се опуштала, постајати лакше.