Родитељи и просветни радници су последњих неколико недеља у правом рату. Када су се у марту школе затвориле, деловало је да су родитељи увидели и разумели сву сложеност наставничког посла и на неки начин почели поново да поштују учитеље своје деце. Изгледало је као да ће то бити једна добра ствар коју ћемо из целе ове ситуације извући – међусобно разумевање и поштовање наставника и родитеља.
Како се нова школска година приближава, чини се да тензије расту. Тужно је гледати како сваког дана ничу нове групе на друштвеним мрежама у којим се окупљају родитељи чији је циљ да се спречи одржавање онлајн наставе.
Сад кад смо схватили да је пандемија ту, да је морамо прихватити као „ново нормално“, друштвене мреже постале су место најружнијих сукоба и увреда.
Родитељи:
- Ко ће да буде са мојим дететом док сам ја на послу?
- Како могу да раде фризери, возачи, васпитачи?
- Ја нисам плаћен да будем учитељ.
- Детету треба друштво.
- Нећу да радим посао учитеља док они седе код куће.
- Неће моје дете носити маску, да видим ко ће да га натера.
- Ово је глобална завера, наставници који пристану на то су послушници…
Наставници:
- Школа није чувалиште, ми нисмо дадиље.
- Ни ми ово нисмо хтели.
- Родитељи и не треба да раде са децом, треба само да их науче да пошаљу домаће задатке.
- Родитељима је тешко да нешто ураде за своју децу.
- Само хоће да их пошаљу у школу да не морају да се њима баве.
- Ми имамо три пута више посла кад је настава онлајн.
- Неки од нас спадају у ризичну групу и зато се плашимо!
- Није лако избећи близак контакт са децом.
Једина чињеница је да су и једни и други повређени и љути.
Учитељи су, ипак, они који могу да разумеју и једну и другу страну јер су многи од њих и родитељи. Знају да ће онлајн настава бити поново тешка, али већина је спремна да помогне. Иако то родитељима не изгледа увек тако, али када виде свог ђака како ниже успехе и постаје све бољи, за наставника је то велика срећа и сатисфакција. Они у томе виде и резултат свог рада и то им даје мотив да, чак и у оваквим условима, наставе да дају све од себе.
Али, има ствари које родитељи не знају. Важних ствари.
Пођимо од претпоставке да се одржава онлајн настава. Узмимо на пример наставника који ради у две или три школе како би имао пун фонд. Он ће, вероватно, морати да, на недељном нивоу, комуницира са неколико стотина ђака/родитеља. Да ли стварно верујете да му је то „лакше“?
Мораће и даље да пише припреме, спрема лекције, провере знања, одговара на питања и решава недоумице. Буде доступан. Попуњава дневник, прати ко је укључен, а ко није.
С друге стране, одлазак у клупе, иако једноставнији и лакши у погледу организације посла, носи ризике. У млађим разредима, учитељи деци везују мокре пертле, за које се надају да су мокре од барица. Уче их да држе оловку, а као што вероватно знате, то је немогуће уз дистанцу од два метра. Деца им импулсивно прилазе јер жала да се загрле, да их додирну. Како прваку који жели да загрли своју учитељицу објаснити да мора да држи дистанцу. Посебно оном чији су родитељи уверени да је овај вирус као и сваки други, па их нису ни учили да поштују дистанцу. Хоћемо ли корити и кажњавати децу само зато што им природа не дозвољава да држе „социјалну дистанцу“?
Родитељи се страховито буне на сам помен могућности да њихово дете стави маску, да му неко мери температуру, или га изолује у посебну просторију САМО ДО ДОЛАСКА РОДИТЕЉА. Наставници се онда питају – а шта са дететом које показује симптоме болести? Да ли би иједан од родитеља који не желе да поштују мере прихватио да се такво дете смести поред његовог, док неко не дође по њега?
Ђаци старијих разреда се, с друге стране, осећају моћно, као да њима ништа не може да нашкоди. Пију из флашица једни другима. Размењују жваке и не могу да замисле да не грле своје другаре. Хоћемо ли и њих кажњавати зато што се понашају као – тинејџери?
Ђаци ће највише испаштати.
А шта се може учинити да се поправи однос између наставника и родитеља? Можда бисмо, за почетак, могли да пробамо да практикујемо ону љубазност и поштовање које сви очекујемо од деце да покажу. Сва међусобна трвења и ружне речи на друштвеним мрежама неће никако помоћи онима који су у овој причи најважнији. А то су деца. Морамо више него икад да сарађујемо.
То је једини начин да ваша деца кроз све ово прођу са што мање последица.
Будимо проактивни. Врло је могуће да се план Б који се у медијима помиње врло брзо оствари. Ако до тога и дође, треба да знате да учење на даљину може да буде успешно. Наставници су лето користили да се едукују, информишу, науче нове ствари и припреме за све што их чека у новој школској години. Родитељи су, надамо се, разумели да њихов задатак није ни да раде домаће задатке, ни да предају градиво. Они само треба да помогну комуникацију између наставника и ђака, а то би требало да им одузме минимум времена. За све то смо, надамо се, сви сада много спремнији него што смо били у марту.
Такође, за оне родитеље који имају више од једног школског детета, само један рачунар не би смео да буде проблем, јер је за већину активности и мобилни телефон довољан – на њему се могу пратити Зум предавања, па чак и лекције за које је Министарство обећало да ће се благовремено наћи на сајту.
Сада је тренутак када једни другима треба да будемо помоћ и подршка. Немојте бити онај родитељ који ће доћи 1. септембра и довести дете без маске, поносно говорећи како ваше дете неће носити „брњицу“. Немојте, јер Фејзбук групе, сумњиви портали и Јутјуб видео-клипови нису места на којима треба да тражите информације. Тражите их од лекара, хемичара, научника који иза себе имају искуство и године учења. Ниједан од њих неће вам рећи да је маска покушај да се деца потчине новом светском поретку. Маска је само начин да покажете да у овој ситуацији у којој смо се сви нашли поштујете довољно и себе и друге.
Аутор: А. Цвјетић