Roditelji i prosvetni radnici su poslednjih nekoliko nedelja u pravom ratu. Kada su se u martu škole zatvorile, delovalo je da su roditelji uvideli i razumeli svu složenost nastavničkog posla i na neki način počeli ponovo da poštuju učitelje svoje dece. Izgledalo je kao da će to biti jedna dobra stvar koju ćemo iz cele ove situacije izvući – međusobno razumevanje i poštovanje nastavnika i roditelja.
Kako se nova školska godina približava, čini se da tenzije rastu. Tužno je gledati kako svakog dana niču nove grupe na društvenim mrežama u kojim se okupljaju roditelji čiji je cilj da se spreči održavanje onlajn nastave.
Sad kad smo shvatili da je pandemija tu, da je moramo prihvatiti kao „novo normalno“, društvene mreže postale su mesto najružnijih sukoba i uvreda.
Roditelji:
- Ko će da bude sa mojim detetom dok sam ja na poslu?
- Kako mogu da rade frizeri, vozači, vaspitači?
- Ja nisam plaćen da budem učitelj.
- Detetu treba društvo.
- Neću da radim posao učitelja dok oni sede kod kuće.
- Neće moje dete nositi masku, da vidim ko će da ga natera.
- Ovo je globalna zavera, nastavnici koji pristanu na to su poslušnici…
Nastavnici:
- Škola nije čuvalište, mi nismo dadilje.
- Ni mi ovo nismo hteli.
- Roditelji i ne treba da rade sa decom, treba samo da ih nauče da pošalju domaće zadatke.
- Roditeljima je teško da nešto urade za svoju decu.
- Samo hoće da ih pošalju u školu da ne moraju da se njima bave.
- Mi imamo tri puta više posla kad je nastava onlajn.
- Neki od nas spadaju u rizičnu grupu i zato se plašimo!
- Nije lako izbeći blizak kontakt sa decom.
Jedina činjenica je da su i jedni i drugi povređeni i ljuti.
Učitelji su, ipak, oni koji mogu da razumeju i jednu i drugu stranu jer su mnogi od njih i roditelji. Znaju da će onlajn nastava biti ponovo teška, ali većina je spremna da pomogne. Iako to roditeljima ne izgleda uvek tako, ali kada vide svog đaka kako niže uspehe i postaje sve bolji, za nastavnika je to velika sreća i satisfakcija. Oni u tome vide i rezultat svog rada i to im daje motiv da, čak i u ovakvim uslovima, nastave da daju sve od sebe.
Ali, ima stvari koje roditelji ne znaju. Važnih stvari.
Pođimo od pretpostavke da se održava onlajn nastava. Uzmimo na primer nastavnika koji radi u dve ili tri škole kako bi imao pun fond. On će, verovatno, morati da, na nedeljnom nivou, komunicira sa nekoliko stotina đaka/roditelja. Da li stvarno verujete da mu je to „lakše“?
Moraće i dalje da piše pripreme, sprema lekcije, provere znanja, odgovara na pitanja i rešava nedoumice. Bude dostupan. Popunjava dnevnik, prati ko je uključen, a ko nije.
S druge strane, odlazak u klupe, iako jednostavniji i lakši u pogledu organizacije posla, nosi rizike. U mlađim razredima, učitelji deci vezuju mokre pertle, za koje se nadaju da su mokre od barica. Uče ih da drže olovku, a kao što verovatno znate, to je nemoguće uz distancu od dva metra. Deca im impulsivno prilaze jer žala da se zagrle, da ih dodirnu. Kako prvaku koji želi da zagrli svoju učiteljicu objasniti da mora da drži distancu. Posebno onom čiji su roditelji uvereni da je ovaj virus kao i svaki drugi, pa ih nisu ni učili da poštuju distancu. Hoćemo li koriti i kažnjavati decu samo zato što im priroda ne dozvoljava da drže „socijalnu distancu“?
Roditelji se strahovito bune na sam pomen mogućnosti da njihovo dete stavi masku, da mu neko meri temperaturu, ili ga izoluje u posebnu prostoriju SAMO DO DOLASKA RODITELJA. Nastavnici se onda pitaju – a šta sa detetom koje pokazuje simptome bolesti? Da li bi ijedan od roditelja koji ne žele da poštuju mere prihvatio da se takvo dete smesti pored njegovog, dok neko ne dođe po njega?
Đaci starijih razreda se, s druge strane, osećaju moćno, kao da njima ništa ne može da naškodi. Piju iz flašica jedni drugima. Razmenjuju žvake i ne mogu da zamisle da ne grle svoje drugare. Hoćemo li i njih kažnjavati zato što se ponašaju kao – tinejdžeri?
Đaci će najviše ispaštati.
A šta se može učiniti da se popravi odnos između nastavnika i roditelja? Možda bismo, za početak, mogli da probamo da praktikujemo onu ljubaznost i poštovanje koje svi očekujemo od dece da pokažu. Sva međusobna trvenja i ružne reči na društvenim mrežama neće nikako pomoći onima koji su u ovoj priči najvažniji. A to su deca. Moramo više nego ikad da sarađujemo.
To je jedini način da vaša deca kroz sve ovo prođu sa što manje posledica.
Budimo proaktivni. Vrlo je moguće da se plan B koji se u medijima pominje vrlo brzo ostvari. Ako do toga i dođe, treba da znate da učenje na daljinu može da bude uspešno. Nastavnici su leto koristili da se edukuju, informišu, nauče nove stvari i pripreme za sve što ih čeka u novoj školskoj godini. Roditelji su, nadamo se, razumeli da njihov zadatak nije ni da rade domaće zadatke, ni da predaju gradivo. Oni samo treba da pomognu komunikaciju između nastavnika i đaka, a to bi trebalo da im oduzme minimum vremena. Za sve to smo, nadamo se, svi sada mnogo spremniji nego što smo bili u martu.
Takođe, za one roditelje koji imaju više od jednog školskog deteta, samo jedan računar ne bi smeo da bude problem, jer je za većinu aktivnosti i mobilni telefon dovoljan – na njemu se mogu pratiti Zum predavanja, pa čak i lekcije za koje je Ministarstvo obećalo da će se blagovremeno naći na sajtu.
Sada je trenutak kada jedni drugima treba da budemo pomoć i podrška. Nemojte biti onaj roditelj koji će doći 1. septembra i dovesti dete bez maske, ponosno govoreći kako vaše dete neće nositi „brnjicu“. Nemojte, jer Fejzbuk grupe, sumnjivi portali i Jutjub video-klipovi nisu mesta na kojima treba da tražite informacije. Tražite ih od lekara, hemičara, naučnika koji iza sebe imaju iskustvo i godine učenja. Nijedan od njih neće vam reći da je maska pokušaj da se deca potčine novom svetskom poretku. Maska je samo način da pokažete da u ovoj situaciji u kojoj smo se svi našli poštujete dovoljno i sebe i druge.
Autor: A. Cvjetić
Po drustvenim mrezama se vrsi napad na prosvetare jer se nisu pobunili tome sto ucenici koji pohadjaju nastavu u skoli treba da nose maske. I slazem se da je odabir nastave u kojoj ucenici i nastavnici treba da nose maske pogresan, i to iz vise razloga. Najpre, maska koja prikriva nos i usta i time otezava dotod kiseonika do mozga svakako ce otezavati ucenje kod dece. Dalje, maskama se pogorsava i neverbalna komunikacija koja je izuzetno vazna u nastavi. Osim toga, skole nisu obezbedile maske za ucenike, tako da ce to predstavljati dodatni finansijski trosak za roditelje, sto nije mali problem s obzirom na iovako vec ogromne obrazovne troskove koje roditelji trpe u nasoj zemlji.
Jos puno je razloga zasto je organizovati nastavu pod maskama pogresno ali time se necu baviti sada. Sada zelim da istaknem koliko je vazno da se u ovim trenucima roditelji i prosvetari ujedine, a ne da se sukobljavaju, jer i jedni i drugi su se nasli u losoj situaciji. Iako mozda nekim roditeljima to ne deluje tako, nastavnici su pred velikim izazovima. Oni moraju da savladaju organizaciju nastave za kratko vreme koja je potpuno drugacija od one koju su do sada praktikovali. To je posebno tesko za starije profesore koji su navikli na skolske table, papirne dnevnike, a ne na novotarije koje donosi online nastava. Skolski casovi su skraceni na pola sata, ali to vazi samo za ucenike. Nastavnici ce nakon skracenog casa morati da organizuju i online casove za ucenike koji su se izjasnili da ce samo na taj nacin da pohadjaju nastavu. Takodje, nastavnici ce jedno isto predavanje, kao i testiranje znanja ucenika, sada morati da praktikuju vise puta jer se razredi dele po grupama. Sve to dovodi do mnogo veceg rada kod profesora, koji se dodatno ne placa. No, plate koje nisu srazmerne sa radom nastavnika i nisu toliki problem, jer na to su vec navikli. Nesto gore od toga jeste to nepravedno ponizavanje profesora od strane roditelja koji njih krive za ovakvu situaciju.
Ako roditelji nastave da napadaju nastavnike za ovu zbunjujucu situaciju u kojoj smo se svi mi pronasli, deca ce poceti da rade to isto. Slika da su nastavnici nekakve zlobne figure delovace jos strasnije u njihovim decijim ocima kada ih nastavnici budu opominjali da vrate maske na lice, da se ne priblizavaju jedni drugima ili kada ih budu izolovali zbog jednog obicnog kijanja ili kasljanja. No, nastavnicima je naredjeno da tako rade, a oni bi sigurno radili drugacije kada bi znali sta je u ovoj situaciji ispravno. Nisu tu u pitanju neke sitne stvari, vec zdravlje i zivoti dece, i upravo zbog te prevelike odgovornosti koju imaju oni trenutno postupaju onako kako se od njih trazi. Ali, nadam se da to nece jos dugo trajati….
Potrebno je da i roditelji i nastavnici, i svi ostali shvate da su ovi problemi u prosveti, ali i sire, proistekli pre svega zbog neznanja kako se korona zaista prenosi, da li se uopste prenosi, da li je zaista toliko opasna ili nam se plasiraju lazne vesti. Shvatate li da ni roditelji ni nastavnici nisu krivi za ovu situaciju koja je toliko zbunjujuca i za jednu i za drugu stranu, a pre svega za nasu decu? Zato ne treba da se stvara jos veci jaz medju nastavnicima i roditeljima, vec treba da se oni ujedine kroz pruzanje obostranog razumevanja. A, onda, kada se ostvari ta saradnja medju njima, koja je neophodna za kvalitetno decije obrazovanje i vaspitanje, treba tako ujedinjeni da se dignemo protiv ovog sistema i da zahtevamo razotkrivanje istine, odnosno lazi o koroni. U suprotnom, ako nastavimo kao ovce da sledimo nerazumna naredjenja nekih visih sila, bez pokusaja da sami pronadjemo put do istine, i trazeci za neznanje krivce medju nama, necemo nicemu dobrom nauciti nasu decu. Odrastace u potcinjene i glupe ljude, u igrackice onih koji su od nas krili istinu i verovatno sve ovo i osmislili.