Од тренутка када дођу на свет (а и пре тога, још док су у мамином стомаку) деца инстинктивно осећају повезаност са родитељима, пре свега са мајком. Смирује их њен мирис, њен додир, топлина њеног тела. Нема тог доктора или психолога који вам неће рећи да је додир „кожа на кожу“ са мамом и татом изузетно важан за бебу.
Бебе, од првог дана, осећају повезаност и љубав према родитељима. За њих су родитељи читав свет, а све остало може и не мора да постоји. Деца, како расту, уче и да поступке својих родитеља поистовећују са љубављу. Мало због тога што знају и осећају да их мама и тата највише воле, а мало и због тога што родитељи често имају обичај да кажу „ја то радим за твоје добро“ или „ја то радим јер те волим“. Тиме, понекад, чинимо јако велику штету својој деци.
Јер, важно је да знате да:
Ако сте окрутни према деци, они ће мислити да је ТО љубав.
Ако вичете на њих, мислиће да је ТО љубав.
Ако их игноришете, мислиће да је ТО љубав.
Ако их оставите кад им је тешко, мислиће да је ТО љубав.
Ако их кажњавате ударањем, мислиће да је ТО љубав.
Али…
Ако сте према њима нежни, онда ће мислити да је ТО љубав.
Ако их разумете кад погреше и не осуђујете их због тога, мислиће да је ТО љубав.
Ако за њих имате стрпљења и слушате их кад вам говоре, мислиће да је ТО љубав.
Ако им дајете своје време и показујете им колико су важни, мислиће да је ТО љубав.
Знате, можете им ви прстом показати на нешто и рећи „е, то је љубав“. Можете им прочитати и дефиницију љубави. Можете, ако хоћете, сваког дана причати шта је то љубав. Али за њих ће љубав бити оно што им ви показујете.
И кад их, једног дана, неко други буде третирао онако како сте их третирали ви, они ће помислити – е ТО је љубав!
Зато, пазите чему их учите. Без обзира на то чему су научили вас.