Умеће очинства скоро да је ишчезло. Свет без оца је свет поремећене деце. Очинство треба да пружи детету доследност, чврстину, топлину и ангажованост. Да би мушкарац могао да се “састави” у улози оца, мора да одбаци неке старе улоге које су често биле ограничавајуће и осиромашене…
Четири врсте дефектног оца
Мушкарац који је желео да буде краљ
То је мушкарац који је напорно радио цео дан и који се враћао кући како би га дворили његова одана жена слушкиња и деца која су се видела, али не и чула. Такав отац се заиста ангажовао само када је требало изрећи казне или помиловања. То је такође био “видећеш кад ти отац дође кући” тип оца. Типична изјава таквог оца:”Док живиш под мојим кровом, радићеш шта ти ја кажем”.
Критички отац
Стално је омаловажавао и тражио длаку у јајету, гоњен и сопственом фрустрацијом и бесом. Тај отац је несумњиво био активан у породици, али на потпуно негативне, застрашујуће начине. “Је ли то најбоље што можеш, зар не можеш ништа да урадиш како треба…” Све што га је фрустрирало, претварао је у киселину која је нагризала добробит његове породице.
Пасиван отац
Отац који је препустио сву дужност, одговорност и моћ својој жени – мајци. Такође је попуштао деци, шефу, рођацима, друштву… Пошто није могао да поднесе притисак, повлачио би се иза новина, телевизора, алкохола, неког “хобија”… Његова деца су расла мрзећи га што је такав бескичмењак.
Одсутан отац
Тај човек је можда био способан, чак и моћан, али не у породичној арени. Он је био одсутан градећи каријеру. Није присуствовао школским такмичењима или концертима своје деце. Можда је плаћао свакакве ствари за њих, али није био ни од какве користи у васпитању јер отац мора да буде присутан. Одсутан отац није само неутрална фигура. Ако им није задовољена потреба за љубављу, деца оца неће волети због новца који зарађује, а неће бити ни неутрална према њему. Вероватније је да ће га мрзети.
Жене треба да буду врло јасне у погледу тога шта траже од својих мужева, јер су мушкарци склони томе да претпоставе да је њихова способност привређивања њихов највећи допринос. Остварити и једно и друго, добро зарађивати (према стандарду који жена жели) и бити добар отац, често је немогуће. Ако се прави да је несвесна ове чињенице, жена гура мушкарца у улогу због које је после незадовољна.
А како бити добар отац?
Не дозволите да поверујете у глупост која гласи “кад су деца мала очеви нису тако важни”. Родитељство није “шпанска серија” па да се без тешкоћа можете укључити у било коју епизоду. Бавите се својом децом од пелена. Посебно је важно да знате да, већ у шестој или седмој години, дечак мора да преусмери своју примарну идентификацију на оца. Наравно, он ће волети и имати интензиван однос са мајком, али он више није њен. Он активно жели да буде са оцем и да буде налик њему. Он то може само уколико је отац присутан и заинтересован да проводи време са њим. Отац треба да ради ствари са сином, да ужива у дељењу живота са њим, да пред њега поставља изазове и да га тестира, али да га никад не повређује или омаловажава. Отац је тај који мора да научи свог сина да обуздава своју снагу. (један од добрих начина је рвање са синовима, при чему се дечаци уче да искористе снагу, али и да је контролишу. Да се узбуђују, али и смирују).
Много је дечака који испуштају нечујни вапај “Тата, заустави ме!”. Самосавлађивање је дар који дечаку може да пружи отац. Ако то не научи од оца, постаће или неконтролисани мачо агресивац или несигурни мамин син. Уколико мајка спроводи добар део дисциплиновања дечака он може почети да верује да га мајка мрзи. Уколико отац обавља овај посао, мајка се опушта, осећа да има подршку, што за последицу има да је мање хладна или груба. Очеви, не препуштајте своје синове мајкама и не уваљујте својим женама “немогућу мисију”. Дечак мора да се емоционално одвоји од мајке. Ако му се ви измакнете, то ће чинити као грубијан бранећи се од своје зависности, или ће остати размажено дериште или мамина кмеза.
Већ у шестој или седмој години, дечак мора да преусмери своју примарну идентификацију на оца. Отац треба да ради ствари са сином, да ужива у дељењу живота са њим, да пред њега поставља изазове и да га тестира, али да га никад не повређује или омаловажава. Отац је тај који мора да научи свог сина да обуздава своју снагу.
Аутор: Небојша Јовановић, магистар психологије и психотерапеут
Извор из текста објављеног на Оли центар