„Хало?“
„Дакле, знаш шта! Ти би из новина сазнала да сам умрла!“ шалила се Љубица. „Да те ја овако не позовем, никад се не би сетила!“
„Љубице!! Како ми је драго да те чујем! Немој одмах да ме нападаш, да знаш да стално мислим на тебе!“ правдала се Душанка. Увек се радовала да се чује или види са бившом колегиницом.
„Ух, мислиш, мислиш, како да не! Како си ми, јеси у гужви? Имаш пар минута да се испричамо мало?“ упита Љубица.
„Имам, наравно!“ рече Душанка
„Причај, како си?“
„Добро сам, гужва стандардна, али не жалим се. Ти?“
„Па, онако, знаш већ, тек што смо почели школску годину, а ја већ уморна. А иначе је све у реду.“ рече Љубица.
„’Ајде, главу горе! Сад ће неки штрајк, неће дуго трајати лудило!“ провоцирала је Душанка сипајући кафу у шољицу.
„Е, да знаш и да се планира штрајк!“ рече Љубица.
„У, баш си ме изненадила!“ рече Душанка са осмехом. „Да је другачије не би ваљало!“
„Не, стварно. Кажу у синдикату да идемо овај пут до испуњења захтева, шта ће од тога бити – појма немам!“
„Шта су захтеви?“ упита Душанка, иако је знала одговор.
„Па, плате, наравно. Ништа нису испунили, и немамо други начин да се изборимо.“
„А тако ћете се изборити, не питај!“ Душанка одмахну руком. „Даће вам три кома два посто и запушити вам уста на дуже стазе. И да ти кажем, то ми је увек било невероватно, знаш колико пута смо причале о томе. Око плата сви хоће да штрајкују, а гомила других ствари која не штима, и која је још гора од малих плата – ником ништа.“
„Баш тако!“ рече Љубица. „Како је кренуло, ускоро ћемо морати у панциру да долазимо на часове, родитељи – знаш већ, деца – да не говорим, услови рада… Ма, шта теби да причам! Битно да смо добили беле табле, а фломастере немамо, бар да су оставили зелене па да шкрипим кредом као пре сто година! Ужас! Како је код тебе?“
„Добро је, ево да се похвалим, положила сам енглески Б2!“ поносно рече Душанка и отпи гутљај кафе. „Знаш да од ове године уводимо наставу на енглеском по Кембриџ програму, па и ја морам да имам сертификат!“
„А, свака част! Рекла сам ти ја – ти ћеш пре или касније постати директор тамо! Ти си предодређена за нешто велико!“ Љубица је увек сматрала да Душанка заслужује много више од онога што је радила. Одударала је по свему – и по капацитетима, и интересовањима и васпитању.
„О, хвала ти, драга моја… Имамо конкурс за нова радна места, повећава се број ђака, па сам око тога доста ангажована, знаш, ја морам да будем на сваком разговору, и дајем извештај и препоруке, ја сам ти нешто између школског психолога и ејч-ара.“ рече Душанка.
„Што не цимнеш неког из школе?“ зачуди се Љубица. „Сви би полетели од среће да их позовеш!“
„Да знаш да сам помислила на то, али поштено да ти кажем – немам кога. Ето, искрено, не кажем то зато што те волим него што је стварно тако – да знаш енглески, не бих ни размишљала, одмах бих те позвала. А ово остало…“
„Добро, није баш тако, претерујеш…“ љутну се Љубица.
„Како није? Ето реци неког кога бих без блама могла да препоручим!“ рече Душанка.
„Па, има… Није баш да нема!“ Љубица је сваку критику на рачун свог колектива схватала као напад на себе, и имала је снажан порив да се брани.
„Дај име, конкретно! Да ме не буде срамота, и да стојим иза тог неког! Реци!“
„Па, ето, на пример Миру…“ рече Љубица.
„Ти ниси нормална!“ запањено рече Душанка.
„Што? Знаш и сама колико се труди, и деца јој добијају награде, и…“
„Миру која има отворен профил на фејсу, и качи своје клипове где скаче по столовима на народњаке? Или у бикинију на плажи, и ђаци то гледају?“ Душанка се стресла при самој помисли да такву особу доведе директору.
„Добро, кога то брига шта она ради на фејсу?!“ чудила се Љубица.
„Јеси луда? Па, људи плаћају десет хиљада евра годишње ову школу. Већина су странци. Замисли да ми дође неко са телефоном и покаже ту срамоту!“ рече Душанка.
„А, па нисам знала да и то гледате…“
„Па, онај ко плати толике паре има те под лупом, капираш? Хајде, дај неког ко ради како треба, не касни на часове, труди се, развија се, ко је пристојан, уредан, ко се примерено облачи… разумеш, неко кога би ти волела да буде узор твом детету.“ рече Душанка.
„Ево, сад ми паде на памет Сандра. Она је све то, и још више.“ досети се Љубица.
„Само што више није у школи, а ни у земљи. ’Ајмо даље.“
„Добро, причамо ко испуњава те услове. Она испуњава. Ето, имаш и Биљу.“ настави Љубица.
„Биља не зна ни српски, а камоли енглески, и знаш и сама да има танке живце, више пута је улазила у конфликте са родитељима и децом.“
„Па сад, ти богатуни увек траже длаку у јајету! Тако никад никог нећеш наћи!“ рече Љубица.
„Немој да си субјективна! Глупо је да их браниш кад знаш да сам у праву. Ја бих најсрећнија била да имам кога да предложим. Директор очекује да будем проактивна, да се укључим, а ја немам никог!“ жалила се Душанка.
„Па, много си строга…“ рече Љубица и слегну раменима.
„Хајде овако. Да ти отвориш приватну школу, и наплаћујеш годину десет хиљада евра, и да првог септембра треба да станеш пред родитеље, као директорка школе, и представиш колектив који ће они толико плаћати, кога би из школе волела да имаш? Да га онако поносно прозовеш, представиш га родитељима и деци, сигурна да ће задовољити очекивања оних који су толики новац издвојили!“
Љубица је неколико тренутака ћутала. „Па… Мммм… Чекај… Сад морала бих да размислим, али знаш и сама да има много људи који се труде, и без обзира на малу плату раде…“
„Знам, само реци ми како се зову!“ рече Душанка.
„Добро, разумем шта хоћеш да кажеш, али није то све тако црно, знам да има оних који не раде, али има баш вредних и добрих наставника!“ покуша Љубица да скрати причу.
„И даље чекам!“ Душанка није одустајала.
„Ето, било би ми супер да представим, рецимо, Вука!“ рече Љубица, срећна што има још једног кандидата.
„Па, да га ови странци једном виде онако пијаног, исписали би децу истог секунда! Буди реална! Какав Вук?“ брецну се Душанка.
„Тако можеш свакоме наћи ману!“ љутила се Љубица.
„Нека буде да ја претерујем, само кад будеш смислила кога би у тој својој замишљеној школи волела да имаш, јави! Или, ево овако ћемо“ досети се Душанка и спусти шољицу на сто. „Да се наше школе плаћају, колико би је ти платила свом детету?“
„Ову школу где радим? Где смо заједно радиле?“
„Да, да, са овом поставком ’наставника који се труде’, колико би платила па да ти не буде жао?“
„Па… Не знам сад тако кад ме питаш…“ Љубица се почеша по глави.
„Колико? Хиљаду евра, две, пет?“
„Па, немам ја те паре…“ тужно рече Љубица.
„Ето, замисли да имаш, да паре нису проблем. Је л’ би платила да ти тај Вук, и Биља и остала екипа уче дете, једно осам хиљада евра?“ упита Душанка.
„Па, искрено…“ Љубица је замуцкивала.
„Чекам…“ рече Душанка.
„Па, можда бих ипак додала још две, и одвела дете у ту твоју приватну хахахах. Пусти школу, шта још има ново? Како деца? Кад ћемо на кафу, али праву, не овако преко телефона?“
Аутор: Маја Бугарчић