Сигурна сам да не постоји особа на нашем поднебљу која није доживела да јој се породица, пријатељи, познаници, па чак и потпуно непознати људи, не умешају у приватан животом непријатним питањима, пише Ана Азањац, самохрана мама и ауторка блога singlemum.rs.
На овом новом блогу намењеном управо самохраним мамама, освануо је и текст о непријатним питањима и ситуацијама са којима се оне суочавају.
Питам да бих питао
Креће од малих ногу – кога волиш више, маму или тату, наставља се у кроз средњу школу и факултет –имаш ли дечка/девојку, ако немаш – а што немаш, ако имаш – кад ће веридба, ако сте верени – кад ће свадба, ако сте венчани – кад ће беба, ако имате бебу – кад ће друга беба, и тако у бескрај. Имала сам пет година када ме је сестра моје бабе, вероватно жељна било какве комуникације са мном, питала да ли волим више маму или тату. Дан данас се сећам ужасно непријатног осећаја, образа који почињу да црвене, благог зујања у ушима и мучнине у стомаку.
Како одговорити на такво питање? Оно што тада нисам знала је то да ћу на таква и слична питања морати да одговарам цео живот. И тако, кад се нађем у ситуацији да ми је шкакљиво питање постављено, свашта ми прође кроз главу, често замишљам како бих одговорила да имам мало више храбрости…
И? Шта ћеш ти сад после развода?
Баш ми је драго што си ме то питао! Да ме ниси сад то питао, ја баш никад не бих помислила да сама себи поставим то питање. Иначе ми је живот безбрижан као америчка романтична комедија, ја ходам, а оно дуге и једнорози око мене док ABBA свира Dancing Queen и никад, апсолутно никад се не запитам шта ћу сад. Али кад већ питаш, мислим да ћу за почетак да купим флашу вина и да пустим “У ствари Љубав”. Да гледам како се заљубљују и венчавају и да плачем припита. Да се питам зашто се мени није десио хепиенд. Онда ћу да заспим на каучу и ујутру се пробудим сва надута од плача. Таква ћу да одем прво у вртић, па на посао. Гледаћу има ли још нека мама или колегиница надуте очи као моје, можда са њом да поделим тугу. Онда ћу да трчим назад по дете, да скувам ручак, одем у набавку, играм се с дететом, окупам је, успавам је, па ћу да пустим Бриџит Џонс и да се питам зашто на овом свету постоји један Марк Дарси (добро, технички два, али оба су Колин Фирт). И тако наредних 35 година. А ти? Шта ћеш ти сад са овом информацијом?
Јао, па што сте се развели?
Види овако. Мени је све било лепо у животу. Замисли песмицу “Ала је леп овај свет”. Јеси ли замислио? Е баш тако је било. Будим се ујутру и тамо сунце, овде ‘лад, бунар злата пун, ма не верујеш. И тако, мени све било потаман годинама, међутим, досади то човеку, па решим да се разведем, због адреналина. Видиш, развод ти је адреналински спорт. Као вишебој, има неколико дисциплина. Прва ти је натезање са центром за социјални рад. Онда ту је борба адвоката, подела имовине, покушај споразумног развода, одложена рочишта… Игранка без престанка! А пошто ја волим те адреналинске спортове, нормално да сам пожелела да учествујем. Одлично је и то што после развода доживотно остаје дисциплина делимо дете на пола, то је баш кардио, чука ради сто на сат, боље од банџија. Ко не би пожелео да се разведе?!
Где ти је дете?
Одлично питање! Иначе никада не излазим из куће без детета. Сматрам да би мајке требало да буду посвећене свом детету сто посто, а то значи да никада не напуштају кућу без њега. Знам да би просечна мајка понекад пожелела да оде код фризера или на кафу са другарицама, у куповину, можда чак (не смем ово ни да изговорим), у ноћни излазак (срамота!), али моје гледиште је да кад жена постане мајка, престаје да буде све друго. Све жеље, хтења, аспирације, све то жена мора да заборави и да се стопроцентно посвети детету. И наравно, да заборави на изласке из куће без истог. А где је моје дете? Продала сам га.
Кад мислиш да се поново удаш? Она ће да оде а ти ћеш остати сама…
Ево, идем сад да се удам, баш ћу да се спустим до Бајлонија, да видим који зна да одабере зрелу лубеницу, а да није много офуцан, њега ћу одмах у општину, на регистрацију, мислим да ми други критеријуми уопште не требају, само не дај боже да останем сама. Најгора казна за жену је да нема неког за ким ће да иде по кући и да скупља чарапе или спушта даску од wц шоље, коме ће да кува и ко ће да јој се меша у избор ТВ програма. Заиста, када замишљам свој живот, не замишљам како је моје дете је порасло и осамосталило се, завршило факултет који је желело, нашло партнера, посао, ја сам бака која и даље ради, има успешну каријеру, али увек прискаче у помоћ, окупљамо се редовно, доживим да видим да ми унуци порасту и на крају умрем срећна јер су сви моји срећни. Не! Замишљам како сама седим и везем гоблен, тужна, јер моје дете има свој живот, а ја немам мужа. Зато, као што рекох, идем сад на Бајлонија да нађем ђувегију, хоћеш да ми будеш кума?
Кад ћеш јој родити бату или секу? Знаш, јединчад су размажена….
Радује ме то што те интересује тренутно стање мојих јајника, па ти морам рећи, није баш сјајно, не могу се више размножавати, али баш је лепо што си ме то питао, волим кад ме људи подсећају на ту чињеницу. Нећеш да чујеш детаље? Баш ме чуди, учинило ми се да си био изузетно заинтересован кад си ми поставио питање, чак је деловало као да те занима целокупни садржај мог здравственог картона. Лепо је и што си ме натерао да се осетим кривом што моје дете неће имати брата или сестру, таман сам заборавила на то и кренула да живим нормално, али зашто бих? Треба жене стално подсећати да нешто не могу, само напред!
Али не одговорим…
Често прескочим тему, некад одмахнем руком или искористим неку флоскулу, а објективно би требало да кажем “ШТА ТЕ БРИГА”, јер се особа прекопута мене, која је нашла за сходно да се меша у мој живот, неће понудити да помогне, нити да моју муку на неки начин олакша, само ће желети да се нахрани нелагодом и ужасном животном позицијом у којој сам се нашла. Народу је некако интересантно да чује шта ће даље да се деси у туђем животу, као кад се серија заврши на најинтересантнијем делу, па просто гледаоци не могу да сачекају наредну епизоду.
Најгори од свега је тон којим је питање постављено, благо комеморативан, са дозом сажаљења, јер кад си доле, само ти фали да те сажаљевају и подсећају на бол и терет који носиш.
Када следећи пут будете разговарали са самохраном мамом која је тек прошла кроз развод или још пролази, не постављајте јој ова питања. Најбоље је да причате о нечему другом, а о свом приватном животу, ако жели да говори, започеће причу она сама.