Учимо своју децу лепом понашању, правим вредностима и причамо им како се одбранити од непознатих људи, али то није довољно. Потребно је додатно подићи свест. Некада нам неке теме не падну на памет док се не догоде из простог разлога што свет гледамо својим очима.
Док пишем овај текст ломим се како га конципирати јер сам као прво родитељ, а са друге стране сам и психолог. Мој циљ је да заједно са родитељима градимо сигурна и здрава окружења за нашу децу. У наставку су смернице на које је потребно обратити пажњу.
Када се деси ситуација у којој дете свесно трпи злостављање, а о томе ћути, да ли је то знак да нешто није у реду у односу са родитељем и шта? Како да то променимо?
Да бисмо дошли до одговора зашто је дете или млада особа прећутала својим родитељима пуно је фактора уплетено. Од тога какав однос има са родитељима, које развојно доба је у питању, да ли je злостављач непозната или позната особа, да ли су укључене претње/уцене… Млади у периоду адолесценције пуно преиспитивања имају. Када су злостављани, неки од њих се боје да признају јер мисле да ће разочарати родитеље, боје се последица, боје се претњи које злостављач изговара, да ли ће им веровати, да ли су они изазвали злостављање, не знају коме рећи и како рећи, боје се да ће их околина одбацити, подсмевати, да ће рећи да су глупи, да нису знали да се снађу… Преиспитују се да ли су они криви, срамота их је због догађаја…
Већа је вероватноћа да ће вам дете рећи ако су му дозвољене грешке и ви на њих реагујете без кажњавања. Деца треба да науче лекције кроз последице, не кроз омаловажавање или кажњавање. О томе сам већ писала у посту: Кад родитељ мора да понови сто пута и зашто казна није решење (али последица јесте).
Грешке су заиста прилика да се однос родитељ-дете ојача. Када дете научите да из грешака учи лекције ви шаљете поруку да је у реду грешити, али је битно и да учи лекцију. Одлично је да и родитељи погреше. Тада деца виде да нисте савршени и да је потпуно у реду.
Још један начин на који ојачавамо однос са децом је када смо ту за њих када пролазе кроз непријатне емоције. У томе ћемо успети уколико чујемо децу шта нам говоре. Не одбацујте њихова осећања зато што вам њихови проблеми изгледају мали. Родитељи умеју понекад да одговоре: Немаш разлог да се љутиш; Престани да плачеш; Ружна си кад се љутиш; Дечаци не плачу. Ако се родитељ на тај начин понаша, не охрабрује дете да касније када има већи проблем каже.
Зато је битно да их учите да покажу своје емоције. Можете користити технику емоционална обука која се користи кроз 3 корака:
Признавање
Препознајте и признајте емоцију. Именујте осећање.
На пример:
„Видим да си тужна јер …. “
„Ово те је баш наљутило….“
„Делујеш ми забринуто…“
Док именујете осећања обратите пажњу на ваш тон, израз лица и понашање, реците то осећајно. Овакав начин комуницирања ће само допринети да дете закључи да га не разумете.
Прихватање
Прихватите дететова осећања уместо да покушавате да их измените. Фразе које можете користити: Разумем, схватам, јасно ми је…
Када дете каже: „Плашим се“, а наш одговор буде: „Ма дај, немаш чега да се плашиш“ је отписивање осећања.
Поставите питање: „Чега се плашиш?“
Дете: „Плашим се вештице из бајке.“
Родитељ: „Јасно ми је.“
И онда долазимо до наредног корака.
Будите са њима
Након што именујете осећања и прихватите понекад је довољно само у тишини седети са дететом или загрлити га.
Када на пример дете добије лошу оцену и видите да се разочарало резултатом можете рећи: „Логично је да се осећаш разочарано, вредно си радила, а резултат је другачији него што си очекивала.“ Неко дете ће наставити можда да прича о томе док ће неком детету требати само ваше присуство.
На основу три корака дете добија прилику да обради своја осећања, разуме да је потпуно у реду и пожељно показати их и стиче поверење у родитеља. Ово је нешто о чему је сигурно велики број родитеља размишљао последњих дана, па треба да знају да постоји начин да ослободе своју децу и не треба да се плаше да то ураде.
Родитељи се могу додатно информисати и путем Приручника за примену Посебног протокола здравствене заштите за заштиту деце од злостављања и занемаривања.
Аутор: Јелена Марушић, психолог, саветник за родитеље и оснивач Компас васпитања