Učimo svoju decu lepom ponašanju, pravim vrednostima i pričamo im kako se odbraniti od nepoznatih ljudi, ali to nije dovoljno. Potrebno je dodatno podići svest. Nekada nam neke teme ne padnu na pamet dok se ne dogode iz prostog razloga što svet gledamo svojim očima.
Dok pišem ovaj tekst lomim se kako ga koncipirati jer sam kao prvo roditelj, a sa druge strane sam i psiholog. Moj cilj je da zajedno sa roditeljima gradimo sigurna i zdrava okruženja za našu decu. U nastavku su smernice na koje je potrebno obratiti pažnju.
Kada se desi situacija u kojoj dete svesno trpi zlostavljanje, a o tome ćuti, da li je to znak da nešto nije u redu u odnosu sa roditeljem i šta? Kako da to promenimo?
Da bismo došli do odgovora zašto je dete ili mlada osoba prećutala svojim roditeljima puno je faktora upleteno. Od toga kakav odnos ima sa roditeljima, koje razvojno doba je u pitanju, da li je zlostavljač nepoznata ili poznata osoba, da li su uključene pretnje/ucene… Mladi u periodu adolescencije puno preispitivanja imaju. Kada su zlostavljani, neki od njih se boje da priznaju jer misle da će razočarati roditelje, boje se posledica, boje se pretnji koje zlostavljač izgovara, da li će im verovati, da li su oni izazvali zlostavljanje, ne znaju kome reći i kako reći, boje se da će ih okolina odbaciti, podsmevati, da će reći da su glupi, da nisu znali da se snađu… Preispituju se da li su oni krivi, sramota ih je zbog događaja…
Veća je verovatnoća da će vam dete reći ako su mu dozvoljene greške i vi na njih reagujete bez kažnjavanja. Deca treba da nauče lekcije kroz posledice, ne kroz omalovažavanje ili kažnjavanje. O tome sam već pisala u postu: Kad roditelj mora da ponovi sto puta i zašto kazna nije rešenje (ali posledica jeste).
Greške su zaista prilika da se odnos roditelj-dete ojača. Kada dete naučite da iz grešaka uči lekcije vi šaljete poruku da je u redu grešiti, ali je bitno i da uči lekciju. Odlično je da i roditelji pogreše. Tada deca vide da niste savršeni i da je potpuno u redu.
Još jedan način na koji ojačavamo odnos sa decom je kada smo tu za njih kada prolaze kroz neprijatne emocije. U tome ćemo uspeti ukoliko čujemo decu šta nam govore. Ne odbacujte njihova osećanja zato što vam njihovi problemi izgledaju mali. Roditelji umeju ponekad da odgovore: Nemaš razlog da se ljutiš; Prestani da plačeš; Ružna si kad se ljutiš; Dečaci ne plaču. Ako se roditelj na taj način ponaša, ne ohrabruje dete da kasnije kada ima veći problem kaže.
Zato je bitno da ih učite da pokažu svoje emocije. Možete koristiti tehniku emocionalna obuka koja se koristi kroz 3 koraka:
Priznavanje
Prepoznajte i priznajte emociju. Imenujte osećanje.
Na primer:
„Vidim da si tužna jer …. “
„Ovo te je baš naljutilo….“
„Deluješ mi zabrinuto…“
Dok imenujete osećanja obratite pažnju na vaš ton, izraz lica i ponašanje, recite to osećajno. Ovakav način komuniciranja će samo doprineti da dete zaključi da ga ne razumete.
Prihvatanje
Prihvatite detetova osećanja umesto da pokušavate da ih izmenite. Fraze koje možete koristiti: Razumem, shvatam, jasno mi je…
Kada dete kaže: „Plašim se“, a naš odgovor bude: „Ma daj, nemaš čega da se plašiš“ je otpisivanje osećanja.
Postavite pitanje: „Čega se plašiš?“
Dete: „Plašim se veštice iz bajke.“
Roditelj: „Jasno mi je.“
I onda dolazimo do narednog koraka.
Budite sa njima
Nakon što imenujete osećanja i prihvatite ponekad je dovoljno samo u tišini sedeti sa detetom ili zagrliti ga.
Kada na primer dete dobije lošu ocenu i vidite da se razočaralo rezultatom možete reći: „Logično je da se osećaš razočarano, vredno si radila, a rezultat je drugačiji nego što si očekivala.“ Neko dete će nastaviti možda da priča o tome dok će nekom detetu trebati samo vaše prisustvo.
Na osnovu tri koraka dete dobija priliku da obradi svoja osećanja, razume da je potpuno u redu i poželjno pokazati ih i stiče poverenje u roditelja. Ovo je nešto o čemu je sigurno veliki broj roditelja razmišljao poslednjih dana, pa treba da znaju da postoji način da oslobode svoju decu i ne treba da se plaše da to urade.
Roditelji se mogu dodatno informisati i putem Priručnika za primenu Posebnog protokola zdravstvene zaštite za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja.
Autor: Jelena Marušić, psiholog, savetnik za roditelje i osnivač Kompas vaspitanja