Свети Сава, школска слава, ове године ће се прославити на другачији начин. То, наравно, не мора да буде разлог да са децом не урадите један занимљив скеч који нам је послала учитељица Славица Бијелић.
Свети Сава – Крсна Слава
Ликови: баба, деда, унука Теодора, тетка и теча, стриц и стрина, рецитатори, хор
(Позорница, баба и деда седе за столом на коме се налазе жито, свећа, колач и вино. Обоје су забринути, али скривају тугу једно од другог. Повремено одлазе до прозора, гледају и кришом бришу сузе. Крију сузе једно од другог. У другом крају собе налази се ТВ (оквир од ТВ-а може бити направљен од већег картона или дашчица, јер кроз тај оквир се види ученик који рецитује у датом моменту)
ДЕДА: Стићи ће, доћи ће. Знају да нам је данас крсна слава.
БАБА: (уздахне) Лоше је време, али верујем да ће ипак доћи.
Звони телефон, деда се јавља. Зове га син.
ДЕДА: Молим!
СИН: Оче, срећна ти крсна слава.
ДЕДА: Хвала сине, да си нам жив и здрав. Чекамо вас.
СИН: Тата не љути се молим те. Нећемо моћи да дођемо. Имам пуно обавеза у фирми, морам све да позавршавам. А и моја жена је заказала данас третман код козметичара. Уосталом, слава ће бити и догодине. Тад ћемо доћи.
ДЕДА: Ех, сине мој…зар не могу послови за толико да причекају? Радовали смо се мајка и ја да дођете да се окупимо као некад.
СИН: Дај бре ћале, не драми. Што као да нећете моћи без нас да прославите?
ДЕДА: Хоћемо, сине, хоћемо, али није то исто. Има ли веће среће остарелим родитељима него кад им дођу деца?
СИН: Дај бре, мани ме патетике. Нека сте живи и здрави. Морам да идем, поздрави мајку. (Спушта слушалицу)
ДЕДА: (гледа у телефон, одмахује главом. Окреће се да га баба не види и брише сузе)
БАБА: Кад стижу? Јесу ли кренули?
ДЕДА: (са уздахом) Неће доћи. Имају посла. Честитали су.
БАБА: (уздахне и брише сузе. Онако више за себе каже) Ех, децо, децо! (Затим се обраћа деди) Упали телевизор да видимо приредбу. Има пренос из цркве и школе. И наша унука тамо рецитује.
ДЕДА: (узима даљински и пали ТВ).
Остала деца рецитују по стих или строфу рецитације посвећене Светом Сави. Затим иде хор. Баба и деда гледају приредбу и кришом бришу сузе. С времена на време погледају на сат.
Звони телефон, баба се јавља.
ЋЕРКА: Мама, срећна вам слава!
БАБА: Хвала чедо мајкино. Кад стижете? Чекамо вас!
ЋЕРКА: Нећемо моћи да дођемо. Нисмо се организовали око посла најбоље, а вечерас идемо на вечеру са пријатељима.
БАБА: Шта? Јел то значи да нећете уопште доћи?
ЋЕРКА: Нећемо. Немамо времена.
БАБА: А мајка спремила оно што највише волите. Тако смо се тата и ја радовали да се бар на овај дан окупимо кад већ немате времена овако да дођете да нас обиђете.
ЋЕРКА: Дај бре мама, не смарај. Шта да вас обилазимо? Болесници се обилазе, а ви сте здрави.
БАБА: Јесмо, ‘ћери хвала Богу, ал ко зна докле ћемо?
ЋЕРКА: Дај бре, не причај глупости. Уосталом нисте сами. Браца живи пар кућа даље од вас. Он је увек ту кад вам треба нешто.
БАБА: Јесте кћери, али свако дете се воли и жели подједнако. Тебе и Мићу нисмо видели од прошлог Савиндана. Иначе, Браца данас у цркви ломи колач. Он је домаћин школске славе.
ЋЕРКА: Ха, ха, ха (смеје се иронично), Браца велики верник. Боље да је за те паре извео жену и децу на вечеру.
БАБА: Немој тако кћери. Исто смо вас одгајали, исто васпитавали. Најбоље што смо умели. Баш ми тешко пада што ти и Мића од кад сте засновали своје породице ретко долазите,тек по некад се јављате. Радовали смо се да вас дочекамо, ово је и ваша кућа. Волели смо да се окупимо данас на дан крсне славе као некад. Ко зна да ли ћемо тата или ја идућу славу живи дочекати?
ЋЕРКА: Јој, бре, мама смараш! Е, звони ми друга линија. Честитај тати у моје име. (Спушта слушалицу).
БАБА: (Гледа у телефон и брише сузе с лица. Окреће се према деди) Ни они неће доћи. Имају обавеза.
ДЕДА: Ех, децо, децо…нека вас драги Бог чува и нек вам да памети. (Узима даљински како би опет укључио ТВ). Друга група деце наставља рецитал, затим се чује хор.
Баба и деда гледају ТВ, кришом бришу сузе.
(Отварају се врата улази унука и трчи им у загрљај)
ТЕОДОРА: Деко, бако, срећна вам слава! Да сте ми живи и здрави још дуго, дуго, дуго. И да славите у здрављу и весељу. ( Честитају међусобно. Дете се окреће по кући и загледа) Тетка и чича још нису стигли? Мислила сам да су већ овде.
ДЕДА: Нису. Неће доћи.
ТЕОДОРА: Неће доћи!? Како то?
БАБА: Имају неких пречих ствари, не знам.
ТЕОДОРА: (Узима телефон и зове стрица, јавља се стрина). Здраво стрина, како си?
СТРИНА: Еј, душо, добро сам.
ТЕОДОРА: Дај ми чичу. (Стрина додаје телефон мужу)
СТРИЦ: Еј, Теице, где си?
ТЕОДОРА: Добар дан, чича. Срећна ти слава! Мислим да је ово и твоја слава, уз њу си одрастао. Срамота да те градски живот одвојио и од крсне славе и од остарелих родитеља.
СТРИЦ: Али, Теа…
ТЕОДОРА: Размисли о својој одлуци да не дођеш код родитеља на крсну славу. Не бих те више задржавала (Спушта слушалицу).
Стриц гледа у телефон, окреће се према стрини, нешто разговарају.
ТЕОДОРА: (Узима телефон, зове тетку, јавља се теча) Здраво, течо, како си?
ТЕЧА: Еј, Теа где си? Добро сам.
ТЕОДОРА: Дај ми тетку ( Теча додаје тетки слушалицу).
ТЕТКА: Еј, Теице где си?
ТЕОДОРА: Добар дан, тетка. Срећна ти девојачка слава! Ако ниси заборавила да си уз ову славу одрасла.
ТЕТКА: Хвала душо, па није…
ТЕОДОРА: Шта није? Зар је могуће да се на дан славе не појавиш код бабе и деде? Тетка, млада си да би тако брзо заборавила. Не заборави и ти ћеш једног дана бити мајка. Не желим ти да као баба и деда чезнеш да видиш своју децу. Размисли о томе. Не бих те више задржавала (Спушта слушалицу).
Тетка гледа у телефон. Затим она и теча нешто разговарају. Баба и деда наизменично грле Теодору.
ТЕОДОРА: Сад ће мама и тата брзо из цркве.
БАБА: Знам душо бабина.
(Неко куца на врата, баба и деда журе да отворе. На вратима стоје стриц и стрина и тетка и теча, сви у глас) Срећна слава!
(Баба и деда плачу од среће, бришу сузе. Сви се међусобно грле и љубе, честитају славу, а Теодора се за то време обраћа публици):
ТЕОДОРА: Ето, драги људи. Понекад треба подсетити и своје најрођеније на своје корене. Свесни су они, вероватно, али каткад забораве шта су им приоритети у животу.
Зато ви драга децо никада не заборавите на своје родитеље, посебно не онда када буду стари и немоћни.
Не заборавите да су вам исти ти родитељи дали крила да се винете у свет, али и корене да знате одакле сте поникли.