Како ће дете размишљати, деловати, како ће се понашати, осећати, перципирати околину, доживљавати људе, на све наведено велики утицај има родитељ. Повезаност и подршка родитеља детету је веома важна, и родитељ, пре свега мајка одговорна је за то да ли ће се дете осећати сигурно, и да ли ће као одрастао човек бити самопоуздано и сигурно, или ће према људима градити несигуран однос.
Деца која су обасипана пажњом и љубављу, могуће је да ће у неком тренутку бити размажена, док ће као одрасли можда бити у одређеној мери и спутани јер су навикли да увек неко други брине о њима, али ће у великој мери према околини градити однос поверења. Неповерење се јавља код оне деце која су била ускраћена за родитељску пажњу, или је није било у довољној мери.
Свакако не треба генерализовати, али углавном овакве тврдње и јесу тачне.
Поставља се питање како се деца која немају добру комуникацију понашају у школи, да ли су склони деликвентном понашању, да ли добро уче, и колико је суштински њима потребна подршка и помоћ.
Радмила Вулић Бојовић, психолошкиња и породична психотерапеуткиња објашњава да су корективна искуства могућа, и да таквој деци треба помоћи, било да то чини родитељ, школа, окружење, потребна је повезаност родитеља, околине, али и по потреби да се укључи и надлежна установа, као што је саветовалиште, рецимо.
Савет свим родитељима је да помогну својој деци тако што ће бити ту и контролисати дечији рад
– Као терапеут верујем у корективна искуства. Сигурно везана деца, која имају осећај да је неко усмерен на њихове потребе, уколико им је посвећена пажња, то су деца која негде развијају позитиван однос према осталима, према вршњацима, ауторитетима, према свету. Деца која су несигурно везана, која не знају шта да очекују која не добијају адекватну реакцију родитеља, она развијају базично неповерење, које показују на разне начине. Они се повлаче, понашају се екстремно како би привукла пажњу. Ту је потребна терапијска интервенција на неки начин како би дошло до адекватног повезивања. Корективна искуства су могућа и може се на томе радити, врло је важно знати да нико не може сам, ни дете, ни родитељ, објаснила је Вулић Бојовић на вебинару Умеће родитељства.
Афективна везаност, односно веза која се ствара између мајке и детета, такође и оца и детета у доброј мери утиче на то како ће се дете понашати, како ће испољавати своје емоције, посматрати свет око себе, да ли ће имати поверење или гард, што се све може осликати у односу са ауторитетима али и са вршњацима у школи.
Надежда Влајковић, професорка италијанског језика и књижевности, објаснила је да се дешава да због обавеза, родитељи не могу да испрате децу на адекватан начин.
-С обзиром да радим у сеоској школи, ми се сусрећемо са проблемом комуникације. То су родитељи који у сезони проведу време у пољопривредним пословима, па изостане адекватна комуникација. С друге стране и у градској средини јавља се недостатак комуникације, па немамо оних 10 минута да питамо дете како је провело дан у школи, а не оно само коју си оцену добио.
Нама на руку иду електронски дневници где уносимо информације о томе да ли је дете савладало градиво, ако ја рецимо напишем „дете је савладало бројеве до 10 које смо данас обрађивали“, на тај начин родитељ добија неку повратну информацију. Колико то нама било напорно, сматрам да је добро, каже Влајковић.
Како стручњаци објашњавају, неопходна је комуникација не релацији дете-родитељ- школа. Уколико постоји проблем треба се јавити стручњаку, не треба заборавити и развојна саветовалишта која могу у великој мери помоћи како детету тако и родитељима.
Ивана Анђелковић
Извор: Блицжена