ШТА ЈЕ ОТАЦ?
Молим вас, реците
отац шта је.
Да ли је отац тата
или – судија за прекршаје?
Мене отац стално испитује
и жели ово и оно да чује.
И кад сам у школу пошла
и кад сам из школе дошла,
и зашто је ово овако
и зашто је оно онако,
и зашто је ово овде
– зашто оно није онде,
и како сам смела ово
и како сам смела оно,
и знам ли ја да сам већ велика
и знам ли ја да нисам више мала,
знам ли ја шта је „карактер тврђи од челика“
и знам ли ја пошто је шнала?
И зашто нисам мислила
и како нисам пазила,
и шта сам опет згазила
и како, како
и зашто, зашто
и смем ли, и смем ли,
и знам ли, и знам ли?
Па зато питам отац шта је.
Да ли је отац тата
или – судија за прекршаје.
Анализа
Када прочитамо ову песму, приметићемо да се ради о девојчици која се пита: „Шта је отац? Да ли је отац тата или судија за прекршаје?“
У основи, девојчица примећује да отац има ауторитаран стил васпитања, који подразумева високу контролу. Отац има превише правила, од девојчице очекује да никад не греши и да буде савршена. Исказује своје захтеве и очекивања и не комуницира са кћерком о разлозима тих правила. Девојчица је свог оца описала као строгог, ригидног и без слуха за његову потребу за подршком („Да ли је отац тата или судија за прекршаје?“) Она би желела да јој отац буде подршка, да је разуме, да јој показује пријатна осећања. Међутим, њене емотивне потребе нису задовољене и она се пита: „Шта је са татом? Због чега се тако понаша? Због чега је често запиткује и жели све да зна?“
Такође, ова песма говори да отац презаштићује своју кћерку, на жустар и ауторитаран начин, наметљив је и жели стално да зна шта дете ради.
У традиционалној српској патријархалној култури отац често прикрива своју љубав и нежност, нарочито према малој деци. Отац је заступник морала и чувар постојећег система вредности. Када дете одрасте довољно да се на њега може деловати разумним средствима путем говора, на сцену ступа отац као представник патријархалног морала и започиње васпитање детета (Матејевић, Видановић, Ђорђевић, 2015).
Гледано из угла емоционалне писмености, родитељ детета које је захтевно изложено је већим захтевима родитељства, што може укључивати кажњавање емоционалног изражавања (Делале, 2009). Два су кључна процеса укључена у социјализацију емоција: проучавање емоција од стране родитеља и индиректне вештине усвојене посматарњем и моделирањем родитељских емоционалних реакција (Zeidner и сар., 2003; према Делале, 2009). Надаље, одбацивање емоционално интелигентних поступака од стране родитеља укључујући хладноћу, кажњавање и лоше реаговање на непријатне емоције детета, негативно су повезане с развојем емоционалне интелигенције детета (Perlman, Camras, и Pelphrey 2008). Denham, Mitchell-Copeland, Strandberg, Auerbach, и Blair (1997) су добили резултате који указују на то да када родитељи исказују своје емоције, реагују на емоције детета, и подстичу га да и оно исказује емоције, дете развија више емоционалне компетенције.
На основу целокупне анализе, указујемо на потребе школе родитељства и тренинга емоционалне писмености родитеља и деце, које би требало да буду повезане са брачним функционисањем, јер брачно задовољство представља ,,мост” преко којег се може доћи до компетентног родитељства. Пружање подршке и интервенције на побољшању комуникације у браку, али и побољшање комуникације разведених родитеља, као и развоја емоционалне интелигенције представљало би компетенцију за успешно родитељство.
Аутор: Марија Видаковић, мастер психолошких наука и едукант психотерпијског правца Трансакциона анализа под супервизијом. Ради као психолог у основној школи