Откако сам се, лета 2017. вратила у Србију, имам директан увид у образовни систем овде. Једна од првих ствари које сам запазила је то колико се наставници (иако не сви) жале на ђаке. Да су немотивисани, да их ништа не интересује, као да читав процес мотивације зависи само од деце.
Питам се да ли ти наставници који примећују мањак мотивације код деце и које то брине, икада размишљају о томе шта они могу учинити да се ствар промени? Или да ли су икада помислили на то да можда и они сами доприносе демотивацији ђака у учионицама?
Као педагог, верујем да је прво питање које наставник треба себи да постави – да ли ја делујем мотивисано за посао који обављам? Када бих погледао снимак са једног свог часа, да ли сам ја наставник каквог бих пожелео себи кад сам био ђак? Ова питања су рефлексивне природе. То је нешто чему се уче наставници на западу – да размишљају о себи и о томе како они утичу на све што се догађа у учионици и школи, па и шта могу урадити поводом тога.
По ономе што чујем од деце, а и сама сам имала прилике да видим, наставници неретко улазе у учионицу углавном смркнутих, а у најбољем случају равнодушних израза лица. Дешава се да не изговоре ни „добар дан“ већ поздрављају децу са “отворите књиге на страни…“.
Деца, која имају природни урођену потребу за учењем, која у првом разреду воле школу и радују јој се, касније тврде да су часови досадни, да наставници причају монотоним гласом, да је школа „смор“ (што сам имала прилику да чујем у току онлајн наставе).
Моје дете се, кад је кренуло у школу у Србији, изненадило што већина наставника чак ни не пита децу како су провела распуст. Шта више, једном ми је рекао да је један наставник прокоментарисао нешто попут „баш ме брига шта сте радили на распусту, имамо да учимо“.
Немогуће је да се једна особа осећа пријатно или мотивисано у присуству особе која делује немотивисана за сопствени посао и незаинтересована за њу саму као јединку. Мени ја јако жао што се наставници осећају нецењеним од друштва. Што немају положај који би требало да имају. Али деца, ђаци нису криви за то. Ни што су плате такве какве су. Ни што се ради на одређено. Ни што их има 30 у одељењу. Ни што је неко примљен преко везе, а ви у тој школи радите много дуже и имате боље квалификације. Ђаци нису криви што је толико наставника који морају да трче из једне у другу школу да би имали пун фонд.
Ђаци, деца су само одраз друштва.
Кад ми, просветни и педагошки радници, почнемо да се понашамо мотивисано у учионицама, кад покажемо да нам стало до деце као људских јединки, да нам је наш предмет важан и да желимо да га предајемо на интересантан начин, тад ће се, можда, и ђаци променити.
Не тражите тренутак када ћете ђаке ухватити у незнању, него покушајте усадити у њима љубав према знању и сазнању без обзира на све што се дешава у држави. И вама ће бити боље, а и ђацима. Видећете како ће се ствари мењати. Не можете, додуше, очекивати да ће то тога доћи преко ноћи. Али полако, ако будете себе мењали, мењаћете и оне око вас.
Свако дете има право да има лош дан, или лоше дане или да изгуби заинтересованост.
Једна професорка из веома популарне и тражене средње школе ми је рекла да су јој ђаци рекли „ми вас волимо јер сте једини наставник који има осмех на лицу у учионици“.
Ова деца нису рекла да је воле јер им даје свима петице, или дозвољава да преписују, или јер им не даје домаћи. Говорили су о једној тако једноставној, људској особини. Деца траже хуманост и људскост, желе да осете да је наставницима драго што су с њима у учионици.
Без тога, мотив ће сигурно изостати. Наравно да ни то није гаранција да ће сви ђаци заблистати. Неће сигурно. Али без мотивисаног наставника, сигурно нема ни мотивисаних ђака.
Аутор: Лидија Смирнов, педагог и професор енглеског. Студирала образовање и педагогију и радила за министарство просвете у иностранству.