Пре неки дан деца нађу маче пребијене кичме и донесу га кући. Буде ми јасно да од мачета нема ништа, умреће у року од неколико сати.
Читав дан се кроз звук саобраћаја чуло очајно мјаукање, и било је тешко одредити из ког правца долази. Звук смрти уме да буде свеприсутан, да избија из свих фасада, са свих путева и да нас у том свеприсуству сасвим дезоријентише. Деца су ипак нашла маче чије су се очи већ гасиле и донела га кући. Обрисале су га од блата, испод ког се појавило мало разорено тело које напушта свет пре но што га је упознало. Ставиле су га на меко, у кутију за ципеле, претходно га брижљиво увивши у стари чаршав, донеле да га напоје и нахране. Одбило је храну и воду, и тиме угасило њихову наду. Објаснила сам им ствари онаквима какве оне јесу. Маче неће дочекати јутро. Такве ствари се догађају.
Не можемо ништа да урадимо, питале су, са мекоћом неискуства неспремног на пораз. Наравно да можемо. Већ сте урадиле. Више не дрхти, није му више хладно. Чује нечији брижан глас, неко га мази по глави и шапуће нешто нежно. Неко је изашао да га тражи и извадио га пребијеног из блата. Неко му је помогао да не оде незабележен са овога света. Има толико деце која немају исту милост, која постоје само у Божјем памћењу и тефтеру, а умрла су сама, затрпана нашом неосетљивошћу.
Човек увек може нешто да уради. Везаних шака и очију, са омчом око врата, човек може да благосиља или проклиње, да се усправи или савије у страху. Научити децу да увек имамо избор и да сваки наш избор одјекује у вечности чини се најважнијом ствари на свету који је сам себе одавно учинио неважним и непотребним. Научити их да је саосећање наш најважнији апарат за оријентацију, који деактивира дезоријантишући звук смрти и помаже нам да видимо, да нађемо, да схватимо – подједнако је драгоцено.
Аутор: др Моња Јовић, професор српске књижевности, филмски сценариста и мама три девојчице