Амерички психолог: Програми за превенцију насиља у школама су бескорисни и штетни

Приступ који Калман користи као школски психолог са искуством од 40 година рада јесте учење деце да не буду жртве.

Програми за превенцију вршњачког насиља у школама су бескорисни а понекад и штетни, тврди Изи Ламан, амерички психолог и аутор књиге   Bullies to Buddies: How to Turn Your Enemies Into Friends,, а преноси Psychology Today
Сви мисле да школе не чине довољно да спрече вршњачко насиље. Родитељи малтретираног детета по правилу оптужују школу за немар и готово у сваком случају вршњачког насиља које се појави у медијима, родитељи тврде да школа или “није учинила ништа” или “није учинила довољно” да се насиље заустави. Представници школе, са друге стране, тврде да су реаговали на притужбе и следили процедуре, чинећи све што су могли да заиставе малтретирање.
Мало ко верује школама а новинари просто обожавају наслове у којима се за трагедије злостављаних ученика оптужују школе, пише Калман.
Главна основа за оптуживање школа за немар, је претпоставка да би малтретирање престало да је школа заиста реаговала. Али, постоје ли заиста докази у прилог ове тезе?
Како објашњава Калман, научници изнова и изнова проналазе да чак и најуспешнији програми против вршњачког насиља, развијени на основу универзитетских истраживања психолога, једва да имају икаквог дејства, а често чак и погоршавају ситуацију. Неколико метаанализа школских програма за превенцију насиља је објављено од 2004. до данас, и оне показују да је најбољи резултат оваквих програма – смањење насиља за неких 20%, а да га неки програми чак и повећавају. Једна опсежна студија чак је утврдила да школе у којима се спроводе програми против насиља имају већи степен вршњачког малтретирања него школе које их не спроводе.
Закони против вршњачког насиља такође се показују неделотворним. Чак и најуспешнији закони смањују број пријављених случајева за 20% – што значи да у 80% случајева немају утицаја.
Разлог за малу успешност мера против насиља у школама јесте тај, што оне често изазивају нежељене штетне ефекте. Стручњаци који се баве креирањем и применом ових програма углавном се не баве негативним странама програма, већ само оним добрим. Добробити се преувеличавају а мане пренебегавају.
Позитивни ефекти који се најчешће истичу су они који се најлакше могу уочити, на пример промене ставова ученика о насиљу, иако измењени ставови често немају утицај на смањење стварног насиља.
Школе кривимо за незаинтересованост и немар према проблемима насиља али често је случај да школе заиста немају начин да насиље зауставе. Већина наставника заиста жели да помогне ђацима али то што нису у стању не значи да не покушавају. Ефекти њихових напора обично су краткотрајни а насиље се наставља.
Укинути у потпуности вршњачко насиље је немогућа мисија. Створити друштво у коме је свако увек фин према свима осталима је подухват унапред осуђен на пропаст. Заправо су школе место где има најмање насиља, каже Калман. Дете је у просеку много изложеније насиљу код куће него у школи.
Међутим, ми од школа захтевамо да зауставе насиље како знају и умеју, без обзира да ли је то могуће. Уместо да се каже “Школе треба да пронађу другачији начин да решавају овај проблем пошто постојећи не делује,” понављамо рецитацију “Школе треба да учине више да спрече насиље.”
Две мане програма за превенцију насиља
Како објашњава Калман, ово су два главна нежељена ефекта програма против вршњачког насиља:
1. Охрабривање деце да увек пријављују насиље надлежнима у школи. Колико год то парадоксално деловало, проблем у пракси обично настаје управо зато што особе задужене да реагују у таквим ситуацијама често не знају правилно да се поставе, па током испитивања, саслушавања, пресуђивања и кажњавања може да дође до ескалације. До озбиљнијих чинова насиља обично долази након што се школа укључила у решавање проблема, пише Калман.
“Давно сам увидео да је интервенисање одраслих оно што проузрокује највише насиља. Када се родитељи, рецимо, умешају у свађу своје деце, она обично ескалира јер су родитељи најважније особе на свету за ту децу. Оба детета желе родитеља на својој страни па улог расте. Свађа која је избила због неке ситнице сада се претвара у свађу око родитељске наклоности, па самим тим постаје много жешћа. Када родитељи пресуде, једно дете неминовно остане озлојеђено и бесно. Желеће да се освети и иницираће следећу свађу у коју ће се опет умешати родитељи. У психологији се овај процес зове триангулација. Када се трећа страна умеша у проблем између две особе, сукоб ескалира и продужава се унедоглед. Наставници и остало школско особље су најважније особе у школи. Због тога њихово укључивање у дечије сукобе лако може тај сукоб подићи на виши ниво,” објашњава Калман.
2. Учење деце да им туђе речи заувек могу наудити. Познато је да су најчешће жртве вербалног насиља деца која се лако повреде због туђих речи. Данас се од школа захтева да децу уче како су речи страшно опасно оружје. Уместо да их учине отпорнијим на увреде, програми против вршњачког насиља чине их хиперсензитивним.
Шта стварно смањује насиље међу децом?
Приступ који Калман користи као школски психолог са искуством од 40 година рада јесте учење деце да не буду жртве. Кључно је, сматра Калман, да деца науче да не реагују на насиље узнемиреношћу јер је управо то “награда” ради које насилници чине оно што чине.
Дакле, насиље само по себи није проблем који се може решити. Проблем је што деца не умеју да изађу на крај са насиљем. Менталитет жртве је штетан по психичко здравље и осим што особу стално чини метом за насилнике, изазива депресију. Због тога је један од главних задатака одраслих да децу науче како да регују на туђе малтретирање. А програми за превенцију насиља, примећује Калман, чине управо супротно – они се заснивају на тези да никада не би требало да морамо да се суочавамо са насиљем, да имамо право да не будемо малтретирани и да надлежни треба да се постарају за то. Проблем је што ствари тако на функционишу. “Ако сам жртва и морам да чекам да друштво реши мој проблем и реши ме беде, остаћу жртва до краја живота,” каже Калман. Због тога он ђаке учи двема стратегијама за које тврди да врло брзо решавају проблем.
1. Не узбуђуј се
Није довољно само “игнорисати” насилника. Ако сте љути, бесни или повређени, то се једноставно види и то не можете сакрити. Насилник ће наставити да вас кињи. За силеџију је ваша негативна реакција – победа. Не дајте му да победи. Калман ову стратегију вежба са децом кроз играње улога и драматизацију типичних ситуација насиља.
2. Третирај силеџије као своје другаре
Колико год ово деловало као оно што не треба радити, Калман каже да је то најбољи начин да од њих заиста начините своје пријатеље. То је истинска примена начела “третирај друге онако како желиш да третирају тебе”. “Када нас други третирају као непријатеље, итекако смо тога свесни. Оно чега нисмо свесни јесте да истовремено и ми њих третирамо као непријатеље. Тако се круг непријатељства затвара, и насилници настављају са малтретирањем. Због тога ученике саветујем да поштују неколико једноставних правила и своје насилнике претворе у своје пријатеље. Једино тако насилници не побеђују,” каже Калман.
Ова правила делују и код насиља међу децом, али и касније у животу, јер развијате животну стратегију који увек доноси победу у односу на стратегије насиља. Једино када ове стратегије не делују је када имате посла са правим психопатама, психичким болесницима и криминалцима, и тада заиста морате да се уздате у заштиту надлежних, саветује Калман.
Приредила: Јована Папан
Извор:Detinjarije.com