Pre neki dan deca nađu mače prebijene kičme i donesu ga kući. Bude mi jasno da od mačeta nema ništa, umreće u roku od nekoliko sati.
Čitav dan se kroz zvuk saobraćaja čulo očajno mjaukanje, i bilo je teško odrediti iz kog pravca dolazi. Zvuk smrti ume da bude sveprisutan, da izbija iz svih fasada, sa svih puteva i da nas u tom sveprisustvu sasvim dezorijentiše. Deca su ipak našla mače čije su se oči već gasile i donela ga kući. Obrisale su ga od blata, ispod kog se pojavilo malo razoreno telo koje napušta svet pre no što ga je upoznalo. Stavile su ga na meko, u kutiju za cipele, prethodno ga brižljivo uvivši u stari čaršav, donele da ga napoje i nahrane. Odbilo je hranu i vodu, i time ugasilo njihovu nadu. Objasnila sam im stvari onakvima kakve one jesu. Mače neće dočekati jutro. Takve stvari se događaju.
Ne možemo ništa da uradimo, pitale su, sa mekoćom neiskustva nespremnog na poraz. Naravno da možemo. Već ste uradile. Više ne drhti, nije mu više hladno. Čuje nečiji brižan glas, neko ga mazi po glavi i šapuće nešto nežno. Neko je izašao da ga traži i izvadio ga prebijenog iz blata. Neko mu je pomogao da ne ode nezabeležen sa ovoga sveta. Ima toliko dece koja nemaju istu milost, koja postoje samo u Božjem pamćenju i tefteru, a umrla su sama, zatrpana našom neosetljivošću.
Čovek uvek može nešto da uradi. Vezanih šaka i očiju, sa omčom oko vrata, čovek može da blagosilja ili proklinje, da se uspravi ili savije u strahu. Naučiti decu da uvek imamo izbor i da svaki naš izbor odjekuje u večnosti čini se najvažnijom stvari na svetu koji je sam sebe odavno učinio nevažnim i nepotrebnim. Naučiti ih da je saosećanje naš najvažniji aparat za orijentaciju, koji deaktivira dezorijantišući zvuk smrti i pomaže nam da vidimo, da nađemo, da shvatimo – podjednako je dragoceno.
Autor: dr Monja Jović, profesor srpske književnosti, filmski scenarista i mama tri devojčice