Свакоме од нас се десило да некада одложимо извршавање својих испланираних активности и обавеза, па смо тако закаснили са плаћањем рачуна, нисмо отишли на тренинг, семинарски рад смо послали у задњи час, ,,заборавили’’ смо да пријавимо неки испит. То понашање можемо посматрати као проблем уколико постане учестало у једној или различитим сферама живота. У том случају, говоримо о прокрастинацији.
Појам ,,прокрастинација’’ у дословном преводу значи ,,одложити за сутра’’. Конкретније, када за неку особу кажемо да прокрастинира то значи да она намерно, вољно одлаже своје претходно испланиране обавезе и активности, упркос свести о томе да одлагање може имати негативне последице. Прокрастинацију најчешће препознајемо у овим облицима:
Радна прокрастинација, односи се на одлагање пословних обавеза или на одлагање тражења посла;
Прокрастинација у свакодневном животу, односи се на одлагање плаћања рачуна, кућних обавеза, виђања са породицом/пријатељима;
Здравствена прокрастинација, подразумева одлагање одлажења на лекарске прегледе;
Прокрастинација у вези са доношењем неке одлуке, на пример, о промени посла, прекиду токсичне везе или, пак, о почетку заједничког живота са партнером, и слично;
Академска прокрастинација, која се односи на одлагање учења и често је срећемо у пракси, чему ћемо се детаљније посветити у овом тексту.
Често је присутна појава да се, како од стране особа које прокрастинирају, тако и од њиховог окружења, прокрастинација изједначава са лењошћу. Међутим, то није исто и важно је направити разлику. Кључна разлика је да код лењих особа постоји апатија, односно равнодушност у односу на активности и обавезе, на њихово неизвршење и могуће негативне последице, док, с друге стране, особе које прокрастинирају, заправо, избегавају оне активности и задатке услед којих се покрећу њихови ирационални страхови, опсесивне мисли, интензивна нелагода и непријатност. То значи да је код прокрастинације тај моменат борбе са сопственим емоцијама доминантна карактеристика. Стога, означити лењом особу која прокрастинира води једино ка занемаривању и омаловажавању њених осећања, то јест продубљивању проблема те се онда оставља по страни и сагледавање целокупне слике и адекватно приступање проблему.
Негативне последице академске прокрастинације огледају се у слабом академском постигнућу, које није у складу са потенцијалима, жељама и циљевима особе. Ми се сви рађамо са тежњом ка осећају задовољства и, уједно, за избегавањем непријатности. Када особа одложи испланирану обавезу, конкретно учење, она добије тренутну дозу задовољства јер је одбацила од себе нешто фрустрирајуће – седење сатима за столом и учење нечег тешког, неинтересантног. Међутим, на дуже стазе посматрано, то бива покретач интензивног стреса, хроничног умора, проблема са спавањем и/или апетитом, психосоматских тегоба, проблема у социјалном функционисању, док се на нивоу емоција јавља зачарани круг анксиозности, кривице, беса, стида, депресивности. Добро је, стога, увек када осетимо импулс да нешто одложимо преиспитамо предности и мане тог потеза.
Период студирања, са свим својим роковима и многобројним обавезама, јесте стресан, али, с обзиром на то да различите особе имају и различите одговоре на ту ситуацију, не можемо рећи да су рокови и обавезе сами по себи узрок прокрастинације. Узрок се налази у одређеним дисфункционалним уверењима која особа може имати о себи и обавезама, као на пример:
,,Не смем себи да дозвољавам грешке. Све што радим мора бити савршено’’;
,,Боље да уопште не изађем на тај колоквијум/испит, него да паднем’’;
,,Ко зна шта ће ми рећи родитељи ако не положим… Шта ће о мени мислити колеге, професори, пријатељи?’’
,,Претешко је, нема шансе ово да спремим, што да се трудим кад ћу свакако да паднем’’
,,Ово градиво је много досадно, не могу да поднесем тај осећај непријатности’’.
У сржи прокрастинације најчешће ћемо, дакле, препознати нездрави перфекционизам, пренаглашене страхове од грешке, неуспеха, критике и низак праг толеранције на осећај фрустрације. Сва претходно наведена уверења корен најчешће имају у васпитном стилу који је негован у породици. Критикујуће и контролишуће родитељство ће повећати шансу да се код деце развију нездрави перфекционизам и њему својствени страхови, док претерана попустљивост и презаштићивање могу водити ка неусвајању радних навика, односно неразвијању толеранције на фрустрацију.
Битно је да скренемо пажњу и на то да прокрастинацији може претходити и друга крајност, то јест прекомерно учење, засићење и синдром сагоревања који може да уследи ако се проблем не препозна благовремено.
Аутор: мр Анђела Златковић, специјални педагог и КБТ саветник, Ваш психолог тим