Svakome od nas se desilo da nekada odložimo izvršavanje svojih isplaniranih aktivnosti i obaveza, pa smo tako zakasnili sa plaćanjem računa, nismo otišli na trening, seminarski rad smo poslali u zadnji čas, ,,zaboravili’’ smo da prijavimo neki ispit. To ponašanje možemo posmatrati kao problem ukoliko postane učestalo u jednoj ili različitim sferama života. U tom slučaju, govorimo o prokrastinaciji.
Pojam ,,prokrastinacija’’ u doslovnom prevodu znači ,,odložiti za sutra’’. Konkretnije, kada za neku osobu kažemo da prokrastinira to znači da ona namerno, voljno odlaže svoje prethodno isplanirane obaveze i aktivnosti, uprkos svesti o tome da odlaganje može imati negativne posledice. Prokrastinaciju najčešće prepoznajemo u ovim oblicima:
Radna prokrastinacija, odnosi se na odlaganje poslovnih obaveza ili na odlaganje traženja posla;
Prokrastinacija u svakodnevnom životu, odnosi se na odlaganje plaćanja računa, kućnih obaveza, viđanja sa porodicom/prijateljima;
Zdravstvena prokrastinacija, podrazumeva odlaganje odlaženja na lekarske preglede;
Prokrastinacija u vezi sa donošenjem neke odluke, na primer, o promeni posla, prekidu toksične veze ili, pak, o početku zajedničkog života sa partnerom, i slično;
Akademska prokrastinacija, koja se odnosi na odlaganje učenja i često je srećemo u praksi, čemu ćemo se detaljnije posvetiti u ovom tekstu.
Često je prisutna pojava da se, kako od strane osoba koje prokrastiniraju, tako i od njihovog okruženja, prokrastinacija izjednačava sa lenjošću. Međutim, to nije isto i važno je napraviti razliku. Ključna razlika je da kod lenjih osoba postoji apatija, odnosno ravnodušnost u odnosu na aktivnosti i obaveze, na njihovo neizvršenje i moguće negativne posledice, dok, s druge strane, osobe koje prokrastiniraju, zapravo, izbegavaju one aktivnosti i zadatke usled kojih se pokreću njihovi iracionalni strahovi, opsesivne misli, intenzivna nelagoda i neprijatnost. To znači da je kod prokrastinacije taj momenat borbe sa sopstvenim emocijama dominantna karakteristika. Stoga, označiti lenjom osobu koja prokrastinira vodi jedino ka zanemarivanju i omalovažavanju njenih osećanja, to jest produbljivanju problema te se onda ostavlja po strani i sagledavanje celokupne slike i adekvatno pristupanje problemu.
Negativne posledice akademske prokrastinacije ogledaju se u slabom akademskom postignuću, koje nije u skladu sa potencijalima, željama i ciljevima osobe. Mi se svi rađamo sa težnjom ka osećaju zadovoljstva i, ujedno, za izbegavanjem neprijatnosti. Kada osoba odloži isplaniranu obavezu, konkretno učenje, ona dobije trenutnu dozu zadovoljstva jer je odbacila od sebe nešto frustrirajuće – sedenje satima za stolom i učenje nečeg teškog, neinteresantnog. Međutim, na duže staze posmatrano, to biva pokretač intenzivnog stresa, hroničnog umora, problema sa spavanjem i/ili apetitom, psihosomatskih tegoba, problema u socijalnom funkcionisanju, dok se na nivou emocija javlja začarani krug anksioznosti, krivice, besa, stida, depresivnosti. Dobro je, stoga, uvek kada osetimo impuls da nešto odložimo preispitamo prednosti i mane tog poteza.
Period studiranja, sa svim svojim rokovima i mnogobrojnim obavezama, jeste stresan, ali, s obzirom na to da različite osobe imaju i različite odgovore na tu situaciju, ne možemo reći da su rokovi i obaveze sami po sebi uzrok prokrastinacije. Uzrok se nalazi u određenim disfunkcionalnim uverenjima koja osoba može imati o sebi i obavezama, kao na primer:
,,Ne smem sebi da dozvoljavam greške. Sve što radim mora biti savršeno’’;
,,Bolje da uopšte ne izađem na taj kolokvijum/ispit, nego da padnem’’;
,,Ko zna šta će mi reći roditelji ako ne položim… Šta će o meni misliti kolege, profesori, prijatelji?’’
,,Preteško je, nema šanse ovo da spremim, što da se trudim kad ću svakako da padnem’’
,,Ovo gradivo je mnogo dosadno, ne mogu da podnesem taj osećaj neprijatnosti’’.
U srži prokrastinacije najčešće ćemo, dakle, prepoznati nezdravi perfekcionizam, prenaglašene strahove od greške, neuspeha, kritike i nizak prag tolerancije na osećaj frustracije. Sva prethodno navedena uverenja koren najčešće imaju u vaspitnom stilu koji je negovan u porodici. Kritikujuće i kontrolišuće roditeljstvo će povećati šansu da se kod dece razviju nezdravi perfekcionizam i njemu svojstveni strahovi, dok preterana popustljivost i prezaštićivanje mogu voditi ka neusvajanju radnih navika, odnosno nerazvijanju tolerancije na frustraciju.
Bitno je da skrenemo pažnju i na to da prokrastinaciji može prethoditi i druga krajnost, to jest prekomerno učenje, zasićenje i sindrom sagorevanja koji može da usledi ako se problem ne prepozna blagovremeno.
Autor: mr Anđela Zlatković, specijalni pedagog i KBT savetnik, Vaš psiholog tim