У разговору са колегиницом, школским психологом у једној средњој школи у Београду, добијам следеће податке: Ученици са проблемима у понашању имају различите врсте интензивних реакција које ометају њихово учење и напредовање у школи. Често излазе са часова јер не могу да седе мирно и не враћају се до краја часа.
Неретко злоупотребљавају психоактивне супстанце, што доводи до смањеног опсега пажње, пренагљених покрета и вербалних испада током наставе, често им се слоши па повраћају по школи, ако их упутимо кући остану и неће да иду јер треба да буду виђени од стране друштва које зна шта су узели.
Када им се упути било какав коментар о њиховом раду или добију слабу оцену реагују агресивно, расправљају се и свађају са наставницима при чему одузимају доста времена од часа, које не може да се искористи за рад са ученицима. Други ученици су ускраћени за оптимално праћене наставе, а проблем са учеником који има проблем у понашању се не решава и ситуације се понављају.
У групи вршњака се понашају на специфичан начин. Морају да буду главни и уважавани. Траже сталну пажњу на различите начине. Дешава се да затворе слабије и повучене ученике у тоалет и да их малтретирају вербално и физички, на часу где се ради практично умеју да уђу и у физичке конфликте са вршњацима и користе реквизите или алате за обрачун. Њихове реакције су непосредне и интензивне и не зависе од присуства ауторитета. Такође користе суптилне начине да покажу своју премоћ тиме што одреде ученике који ће им радити домаћи, оне који ће им носити ствари, који ће им давати новац за ужину и сл. Уколико неко покаже отпор тада га ударају, пљују, вређају, праве „сачекушу“.
Велики број ученика не пријављује ову децу за оно што раде и родитељи често одустају од тога да их пријављују полицији јер су институције неефикасне у свом раду. Ученици могу често да виде да долази полиција и приводи овакву децу због туча, диловања и сл, а сутра их поново виде у школи и све иде по старом.
Школске процедуре које су установљене за корекцију понашања ученика и које дају шансу да деца коригују понашање и боље се социјализују нису прилагођене за рад са оваквом децом, чак су и контрапродуктивне. Деца са проблемима у понашању не трпе притисак и имају мању толеранцију на фрустрацију, тако да на сваки притисак који подразумева опомене, укоре, васпитно – дисциплински поступак, као и појачан васпитни рад реагују бурно. У ситуацијама када покушавају да се смире они то не могу да постигну самостално, али имају перцепцију да су се смирили и када их неко од наставника опомене они осећају да су неправедно оптужени. Често немају ни потпуну свест о томе шта заправо раде.
У школском окружењу које има мали проценат стручних сарадника у односу на ученике, где су стручни сарадници првенствено педагог, психолог и библиотекар, немогуће је радити доследно и свакодневно са ученицима који имају проблеме у понашању.
Са становишта жртве можемо да се запитамо колико претњи, понижавајућег обраћања, деградирајућих видео материјала, или физичких напада деца трпе док се школују?
Да ли је школа уместо да буде сигурно место које служи да нам деца порасту у савесне и образоване грађане, постала окружење у које део ученика долази са зебњом и страхом?
И ко је надлежан да се то спречи, промени, или санкционише?
Колико је потребно да насиље узнапредује да би се реаговало и који су механизми којим се оно ублажава или зауставља?
Да ли имамо простора да мењамо трендове када изгреди, агресија и преступништво постану понашање које се међу вршњацима вреднује и подржава?
Проблем деце са проблемима у понашању (неретко већ делинквената) је проблем над којим се сви саблажњавају, а нико не преузима иницијативу да развије системска решења за превенцију тог проблема. Јер једино право решења јесте – превенција. Једна од баријера за покретање системских мера је финансијске природе. Међутим, управо са финансијског становишта, превентивни рад је такође решење будући да анализе показују да један малолетни починилац кривичног дела до првог рочишта државу кошта око 200.000 динара. А прво рочиште је ретко када и последње. У тај трошковник ваља убројати и трошкове поправног дома или одвикавања од зависности, будући да то јесу адресе на које током времена стижу деца са проблемима у понашању. Да ли смо и даље става да се нема новца за превенцију?
Постоје механизми којима може системски да се стане на пут даљем развоју проблема у понашању код деце. А превенција је једино ефикасно решење, доносећи добробит детету са којим се ради, деци из његовог окружења али и наставницима, који се брину на који начин ће обављати свој посао, лишени било какве системске подршке.
Таква превентивна делатност има своју законску потпору. Услуга дневног боравка за децу са проблемима у понашању предвиђена је Правилником о ближим условима и стандардима за пружање услуга социјалне заштите, где се наводи да је услуга је намењена деци која су у сукобу са законом, родитељима, школом или заједницом на начин који не омета њихово школовање. Прописана је и у Закону о малолетним учиниоцима кривичних дела из 2005.године. Према њему суд за малолетнике може изрећи васпитну меру појачаног надзора од стране родитеља или органа старатељства уз дневни боравак – када за васпитавање и развој малолетника треба предузети трајније мере уз одговарајући стручни надзор и помоћ, а није потребно малолетниково потпуно одвајање из дотадашње средине.
У пракси, суд је ову меру изрицао као меру појачаног надзора од стране Центра за социјални рад. Имајући у виду подкапацитираност центара, њихова способност реализације мере је слаба, и њима је сарадња са дневним боравком неопходна. Иначе, у случају када у дневни боравак децу упути суд или ЦСР, такве мере имају статус обавезних. Када децу у дневни боравак упути школа, боравак не представља законску обавезу, али носи велики потенцијал да помогне школи.
У Београду, ЦСР је децу упућивао невладиној организацији која је спроводила судски изречене мере, финансирајући се – сама, путем пројеката. Нажалост, 2018. године, та оргнаизација је престала са радом и наведена услуга социјалне заштите у Београду више не постоји, те ни суд за малолетнике ову васпитну меру више не изриче.
Искуства ИАН телецентра показују да је рад који се одвијао кроз терапијске разговоре, радионице, формирање односа поверења, учење постављању циљева и планирању времена и сличне активности имао значајне резултате. Око 80 посто деце упућене њима прихватило је третман, и након њега је број рецидива смањен за 90 посто. Добра искуства са услугом дневног боравка понукала су одељење за малолетнике да упути писану подршку ИАН телецентру. Међутим, град и надлежна министарства су се оглушили о захтеве.
С друге стране, дневни боравак за децу са проблемима у понашању постоји у Крагујевцу и Новом Саду, и финансира се са градских буџета.
Питамо се како је могуће да не постоји у најмногољуднијем граду у Србији?! Други аспект рада дневног боравка, подједнако важан, бави се децом и адолесцентима који долазе из породица у ризику, којима је потребна додатна помоћ и подршка у савладавању свакодневних животних задатака. Корисници ове услуге су деца основношколског узраста чије су развојне потребе и постигнућа угрожена у породици, услед присуства више различитих ризика: болест, сиромаштво, занемаривање и непрепознавање потреба деце на раном узрасту, недовољне васпитне и образовне компентенције родитеља, незапосленост, поремећени породични односи. Наставници и стручни сарадници најбоље знају колико често њихови ученици долазе из породица у ризику и имају потребу за додатном помоћи стручњака, а колико често нису заправо имали коме да их упуте.
Овим текстом желимо да сензитизујемо читаоце не само за проблем деце која крше друштвене и законске норме, већ и да пробудимо свест о могућим решењима за која се морамо сви, на нивоу заједнице залагати, без разлике. Јер, у питању су – деца и морамо преузети одговорност за њихову правилну социјализацију да би наше друштво било здраво.
Аутор: Др Милица Марушић Јаблановић, психолог, доктор андрагошких наука, виши научни сарадник Института за педагошка истраживања, предавач на Филозофском факултету Универзитета у Београду