“Учитељице, мене је срам, немојте ме данас питати оно Ваше питање”

август 29, 2019

“Учитељице, мене је срам, али ја ћу моћи уписати само за зидара, немојте ме зато пред свима питати оно Ваше питање: ‘Што би волио радити када одрастеш?'”

Знала сам. Знала сам! Дошло ми је да урлам, да вриштим, да одем у зборницу и да сазовем један ГРАДСКИ родитељски састанак!!!

Састанак на који ће бити позван читав град!

Један одгојни родитељски на који ћу позвати све оне који су овом дјечаку усадили срам према занатским занимањима, према поштеном раду, раднику, мајстору!

Није он то умислио. Он зна што око њега мисле сви они којима је окружен.

Зна он с којим презиром се у основним школама говори и односи према мајсторима, радницима и сељацима.

То је прво научио још прије школе.

То је сам видио својим очима.

“Зашто шутите? Нећете ме то питати пред свима, је л’ да?” – пита ме на ходнику и чека.

“Хвала ти на овоме. Али сад ћемо се договорити нешто. Питат ћу те. И хоћу да најпоносније што можеш, гласно и храбро, одговориш да желиш бити зидар. Јасно? Остало препусти мени.”

Био је уплашен, али ми је вјеровао.

Поставила сам то питање на сату. Баш се добро уклопило у сат.

Дошао је ред и на њега. Мојег будућег зидара.

Устао је и рекао да ће бити зидар.

Точно се догодило оно чега сам се бојала, али што сам и очекивала.

Почели су спрдачи са својим спрдњама и исмијавањима.

“Браво!” запљескала сам им. “Браво! Док сам постављала ово питање, молила сам се у себи да ви нисте такав разред.
Да сте виша свијест.
Да неће бити оваквих реакција.
Дубоко сте ме разочарали.
Од сутра наставу имамо на ливади.”

Заурлали су од одушевљења, а онда су се збројили.
“Али…”
“Вани је снијег…”
“Сутра и поледица…”
Да… киша… и смрзавица…

Прорадили им кликери одједном.

Али не права савјест, него себична брига за себе, да не сједе на леду, него у топлој учионици.

“Да”, поновила сам. “А кад дође бљузга и отапање снијега и леда, дођите у гуменим чизмама јер ћемо наставу имати у том блату. Стајат ћете цијело вријеме. Заправо, дођите боси.”

“Јер те чизме су исто направили мајстори занатлије каквима сте се управо ругали као да сте најгори људи на свијету. Што ће вам школа? Зграда? Кућа? Стан?! Што ће вам топли дом?!
То су све изградили мајстори зидари којима сте управо малоприје пљунули у лице.”

“Дома вас то уче?”

“Знате ли да зидар у сваки зид који сазида утка и себе?! Јер остави ту своја леђа, своје здравље, своје вријеме?! Мислите ли да не морате бити паметни да сазидате ову школу?! Или кокошињац?!

Тко је од вас своју собу дома сам сазидао?! Тко?!

Тко си је кревет сам направио?!

Замислите да морате све сами. Бисте ли били способни?

Знате ли што све добар зидар мора знати?!

Зашто дома с родитељима не водите овакве разговоре?!

Зашто дома причате о томе је ли неки ученик или учитељица два дана дошла у истој кошуљи?! То вас храни?! То је бит живота, раста, развоја, учења и напретка?!

Овај младић можда ће баш вама зидати кућу. Или мени.

Колико тога он мора знати да се кућа не би урушила или пуцала?!

Нисте о томе размишљали? Онда почните.

Мајстори ће бити све више плаћени. Јер је све мање оних који имају способне, спретне руке, а све више оних с двије лијеве који знају само ‘инсталирати и даунлоадовати, кликтати и кљукати’.

Све је мање градитеља.

Све је мање стваратеља.

Све је мање врхунских Мајстора.

Никад не дај да ти краду снове.

Прво ти се ругају, али ти буди устрајан па ће те затим шутке проматрати, а затим ће ти се дивити.

И зато – постани зидар.

Буди најбољи у томе. Буди Мајстор за којег ће се отимати, који ће градити за вјечност. Буди Фаца. Прави мајстори то јесу.”

Уломак и одгојни тренутак из моје књиге о аутобиографској документаристичкој прози срамотног моралног, стручног и политичког стања у хрватскоме школству у 21. стољећу. Хрватска учитељица без цензуре – Бернарда Југ

П.С. Да ово схваћају и живе и сви учитељи, не би та дјеца тако реагирала. Знам да су ме запамтили. И нека су. Дјеца коју су родитељи већ толико искварили су се због те лекције на мене наљутила, али већина осталих ученика касније ми је са сузама у очима на ходнику долазила шапнути једно дивно скромно, понизно и посрамљено “хвала”. Зашто? Јер неће сви бити доктори, одвјетници и економисти, а и доктор треба зидара и свакога од нас једнако као што сви ми требамо доктора. Сви смо важни. Сви смо драгоцјени.

Аутор: Бернарда Југ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама