Ђаци измакли столицу наставници.
Због вршњачког насиља седмак оперисан и остао без слезине.
Побеснели отац јурио дечака и претио му „да ће га вратити мајци у ковчегу“ јер је веровао да је ударио његовог сина.
Наставник гурао и ударао ђака.
Наставница претила ученику да ће послати батинаше на њих, да не мора она да прља руке. Каже, може јој се тако јер она има више пара од њих.
Како вам звуче ови наслови? То је наша стварност. Јесу ли деца златна? О не, никако. Јесу ли одрасли бољи? Не, нимало. Гори су.
Хтели то или не, сви смо данас део једног великог риалитија који зовемо „друштво“. А ових дана развукла се епизода о школи. Не разликује се много од оног који милионски аудиторијум прати на телевизијским каналима. Имате све. Претње, псовке, насиље, гледаоце који коментаришу, заузимају стране, позивају на линч.
Све, осим спремности да се помогне. И све осим љубави према деци уопште.
У ком тренутку смо, као друштво, почели толико да мрзимо децу, вероватно би неки врло храбар психолог смео да објасни. Можда би рекао у сваком од оних који позивају на линч чучи дете ком су претили прутом, завртали уши, кога су понижавали, а на то није смео ништа да каже. Па сада тражи нови линч, да се освети.
У ком тренутку смо решили да није важно што је неко одрастао без мајке, у каквим је условима живео, да ли је имао довољно хране, да ли је трпео насиље?
Како очекујемо да се тај неко само једног јутра пробуди другачији, препорођен, послушан и разуман иако му нико није помогао да то постане? Иако, можда, ниједан услов није имао за здраво одрастање? Иако су сви окретали главу кад виде како живи, од првог дана. То је, кажу, посао његовог оца. Његова брига. И ако није умео да тај посао уради како треба, ред је да онда његову децу гурнемо на маргине. Лоше карте су добили чим су се родили, али што би то била наша ствар? Ми смо ту да судимо.
Како очекујемо од деце да не буду насилна, ако насиље само гледају?
С којим правом тражимо од њих да не прете, ако и њима код куће и у школи прете? И то плаћеним батинашима! Од кога да науче?
Деца нису крива. Они су од нас све видели. И гледају и даље. Уче. Подршка наставници која је претила деци плаћеним батинашима – невероватна је.
„Браво за наставницу!“ „Тако и треба према бахатој дечурлији!“ „Сигурно је била испровоцирана!“ „Мали балавци, треба им одузети телефон, а не да снимају!“
Више од хиљаду коментара подршке. Ево их овде.
Одрасли, дакле, имају права на претње и насиље. Чак је и пожељно да се тако понашају и у томе их подржава маса, док деца гледају. И замислите – уче! А онда се питамо одакле им идеја да измакну столицу?
Па ви сте им је дали! Сви ви који подржавате насиље у било ком облику. Сви ви који позивате на линч и батине.
Мржња према деци поприма забрињавајуће размере и деца то виде и осећају. И реагују.
Јер, ако је У РЕДУ да наставница прети да ће платити батинаше да претуку децу, како то да онда није у реду да та иста деца следе пример одраслих?
Све док у плаћеним батинашима видимо решење и све док већина подржава насиље, насиља ће и бити. Узрок није у деци. Деца су последица тужне слике друштва одраслих.
И не изгледа као да ће се било шта променити.