Деца у канџама административног зла

У јутро прве овогодишње среде у мају извршен је деструктиван и дехуманизован чин. Деца су убијена. У школи су убијена. Убио их је друг из школске клупе. Није се десио земљотрес нити је поплава пробила Савски насип због његовог незаконитог прокопавања од стране 1001 илегалног сплава и градске управе.

Зло одређујемо као поступање које неправедно или непотребно изазива патњу, бол или смрт другог људског бића. Зло је оно што се 3. маја догодило ученицима у основој школи „Владислав Рибникар“ у Београду.

Административно зло је етички концепт који представља поступање јавног службеника на начин који јесте у складу са оним што је прописано, али је истовремено и фундаментални изазов етичким основама на којима почива јавна служба. Административно зло је оно што се од 10. маја догађа ученицима ове школе који су преживели ужасан догађај недељу дана раније. А ово зло врши држава, над жртвама, и нема икаквих назнака да ће престати.

Након ужасног, трагичног догађаја, Кризни штаб је доносио одлуке без било каквих консултација са родитељима. Када је Савет родитеља тек почео седницу како би те одлуке кориговао, родитељима су послати имејлови са садржајем који је ту седницу обесмислио. Више од 2 сата пре него што је седница Савета родитеља завршена, медији су већ објавили одлуку директорке школе о „Распореду активности“ која једнозначно успоставља континуитет виктимизације ђака Рибникара.

Деца су стављена у ситуацију да или остану код куће, и на тај начин буду изолована, или да се врате у школу већ сутрадан ујутру. У исту зграду! У зграду у којој су и даље видљиве рупе од метака. У зграду где деца врло добро знају на којим местима је обрисана крв њихових 8 школских другара као и Драганова крв, који је радећи посао обезбеђења у школи волео нашу децу и бринуо о њима до свог последњег удаха. У зграду која је делима дечака одраслог с нашом децом постала губилиште невиних, пострадалих ни у рату нити у неком сукобу, већ у школи. Непојмљиво.

Од званичне реторике о подршци деци и родитељима, није било ништа, јер смо у свега неколико дана, дошли до присиле над децом. Уважавају се само неке емоције, само неке потребе, само нека права и само неке вредности. Дошли смо дотле да деца која желе да буду са другарима и наставницима у школи, то могу да ураде само ексклузивно, ако дођу у исту зграду у којој се одиграла трагедија. Деца и родитељи који би желели психоподршку, то могу да добију само у школи, у тој проклетој згради. Дошли смо дотле да би сад требало заговарати инклузију свих жртава. Јер се држава одједном сетила својих закона!

Због процедуре јавних набавки и процедуре о полагању завршног испита онемогућава се ефикасно реновирање школске зграде и дискреционо одлучивање за садашње осмаке и седмаке који су непосредно погођени у трагедији. Та држава у којој се иначе lex specialis доноси у магновењу, та држава која крши сопствене прописе и доводи у питање саме темеље правне државе, та држава сматра да је у овом случају неопходно стриктно се придржавати закона, јер је важније унесрећити 1070 деце у школи „Владислав Рибникар“ него открити да је цар го. Јер цар нема потребну етичку компетенцију нити је спреман да преузме одговорност за своје етичко расуђивање како би што пре омогућио почетак обнављања живота, подршку деци која су најважнији ресурс сваког друштва, па чак и оног у коме неометано дивља неолиберализам, јер – улога друштвене репродукције, бла, бла, бла.

Оно чега се држава није сетила, иако се у свету то сматра добром праксом, јесте да определи неки простор у близини школе као алтернативну локацију за децу из Рибникара и њихове наставнике, која неће представљати логистички проблем родитељима због удаљености у односу на првобитну школску локацију. А таква локација постоји, у парку Ташмајдан, на месту где деца радо бораве, месту које се вишедеценијским организовањем смотре „Радост Европе“ као и разним креативним програмима који се одвијају током целе године готово намеће као оптималан простор за опоравак деце са искуством ђака у школи у којој се десила ужасна трагедија.

Елементарна друштвена солидарност налаже да се простор Дечијег културног центра стави на располагање рањивој деци. Прилагођавање тог простора да прими децу и наставник из Рибникара са подршком, на неколико месеци, никако не би смело да се употреби као аргумент да је реч о немогућој мисији. Зашто Кризни штаб не помиње алтернативну локацију за боравак деце из Рибникара? Зато што се не уклапа у прокламовни почетак „нормализације“ само недељу дана након трагедије? Који ли су то генијалци из Кризног штаба смислили?

Оно што административно зло чини различитим у односу на општи феномен зла јесте чињеница да је његова појава најчешће маскирана, услед чега постоји привид да они који чине зло поступају у оквирима своје организационе функције. Шта више, у околностима које представљају моралну инверзију, људи лако упадају у поступање којим чине административно зло при том верујући да поступају не само исправно, него у складу са захтевом да чине добро.

У јавности ових дана упадљиво недостаје дијалог о вредностима, а у разговорима „струке“ то непомињање темеља појединца и заједнице просто боли. Као изузетак у том смислу издвојили су се само неки психотерапеути који су у јавности говорили о неким узроцима и правцу за излазак из ове дубоке кризе у којој смо се као друштво нашли. Они знају да интегритет личност зависи од вредности и да је узрок ове трагедије, суштински, социолошке, а не психолошке природе. Ја-па-ја вредносни код је оно што је њен непосредан повод. Зар нисмо ништа разумели, ништа научили? Институције постоје да би регулисале друштвене трансакције што се односи и на отклањање претњи које угрожавају појединце и заједницу. А инсистирањем на спровођењу административног насиља над непосредним жртвама злочина у школи институције потврђују доминацију културе насиља коју су поставиле и коју одржавају. Оваква дисторзија у систему вредности поткопава државу из темеља.

За промену је потребан дисконтинуитет, и то не само са владајућом културом (не)сећања.

Аутор: Др Александра Булатовић, виша научна сарадница Института за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду