Ниједно дивљаштво не треба правдати, али ни преступника живог сахрањивати. Нарочито ако је малолетан.
И ако то изговоримо, не значи да стајемо на страну преступника. Не. Само позивамо да се погледа у себе – зашто нас један догађај у школи у тој мери покреће да неком кога и не познајемо пожелимо толико лошег?
Зато и постоје институције – да не би судила руља. Јер, оно што је правда за једног је неправда за другог. Полако са Душановим закоником!
Узгред, јесте ли га прочитали?
Да ли људи који кажу осуђују, траже најстроже казне за оне који погреше – сматрају себе моралним, разумним? Да ли верују да их то што славе Славу и посте сваки пост чини бољим делом нашег друштва? Да их ТО чини верницима?
Невероватне су идеје које се могу видети у коментарима на друштвеним мрежама и информативним сајтовима. Заболи стомак док читате. Много пута су горе од самог преступа.
Али, да не бисмо сви завршили са колективном амнезијом и тако пуни поноса тврдили да „тога у наше време није било“, ево само неколико примера из периода од седамдесетих до деведесетих година, да не испадне да су вршњачко насиље, недопустиви поступци ученика и наставника, нерад и дрскост измишљени јуче. Све актере примера у наставку лично познајем.
Ученици су украли и запалили дневник почетком осамдесетих година у основној школи у Београду.
У једној београдској гимназији су, средином осамдесетих, аутомобил своје професорке окренули на бок на паркингу испред школе.
У некој другој београдској гимназији су савили ногу столице на којој је професорка седела знајући да ће, као и обично, да се клацка и падне. И пала је. И да, смејали су се.
Крајем осамдесетих, професор једне гимназије је био тако тежак алкохоличар да на већину часова није долазио, а кад дође умео је на часу да заспи.
Седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, ученици су масовно уписивали оцене у дневник кад наставник не гледа.
Крајем осамдесетих су ученици и студенти масовно одговарали путем бежичног микрофона.
Крајем деведесетих, наставница у једној основној школи је условљавала оцене деци одласком на зимовање са њом.
У једној школи у унутрашњости, деца су ушла у кабинет за хемију, покрала разне киселине и прскала своје противнике, уништавајући им јакне, несвесна да их могу ослепети.
Почетком деведесетих, у једној београдској гимназији је ученик донео секиру како би се обрачунао са вршњаком. И озбиљно му повредио шаку.
Почетком осамдесетих, ученик једне београдске основне школе је доносио пиштољ „тетејац“ у школу. Опалио је себи у руку и повредио прст.
Крајем деведесетих, наставник физичког у једној основној школи је несташну децу одводио у домарову собицу и лупао им шамаре тако да нико не види. И саветовао друге колеге да ураде исто.
Гимназијалци су, крајем осамдесетих, стављали металне звезде у грудве и гађали другаре на великом одмору.
Примера је много. Можете сами наставити низ, сигурно ћете се сетити. Тога није било код вас у школи?? Свака част! Код мене и у мом окружењу је било и горе.
Да, нису СВИ то радили, као што ни данас преступе не праве СВИ. И кад ово наводим, не кажем да је то у реду, нити да је у реду све што ученици раде данас.
Кажем да је раније, без штампе, без снимака и доказа, школа решавала сваки појединачни случај. Мање или више успешно. ШКОЛА је решавала.
Кажем да тада школа није имала правилнике који је ограничавају. Те правилнике је у међувремену неко донео. Нико се није бунио.
Кажем да су сва деца из горњих примера, СВА ТА ДЕЦА узорни грађани данас. Хоћете ли ми поверовати ако кажем да су за све те горе наведене преступе деца кажњена – укорима? Нико није избачен из школе. Познајем све до једног. Нико их није линчовао. Ако су направили преступ, кажњени су, имали су небројено разговора са разредним, директором, психологом, али нико им није пожелео затвор. Нарочито за први преступ.
Кажем да се тада могао поновити разред, у самим школама је било неког система. Данас га нема.
Кажем да ћете на вест да је неко дете од осам година направило невероватан успех видети једва двадесетак коментара, од којих ће се неки чак односити на то да дете сигурно нема детињство и да ће бити несрећно јер га родитељи форсирају. Све зна коментатор! Не познаје породицу али зна!
На чланак о неком преступу ученика ће их, напротив, бити на хиљаде, са веома маштовитим идејама мучења које треба да уследи за то што је учинио. Преовлађује жеља да заблудели ученик нестане из видокруга. Да га нема. То нам не треба! Он је кукољ и забранимо му свако даље школовање! Колико људи би било срећно да чује да је преступник добио дугогодишњу робију? Да га је неко претукао?
А иза свега стоји нечија прича о којој не знамо ништа. И док ми пишемо о катастрофи која нас је снашла што таква деца уопште постоје, наша деца су негде, наши послови чекају. Али нема везе. То може да чека.
Можда да мало, ипак, пођемо од себе?
Можда чак да будемо захвални што нисмо у тој причи? Ни као жртва, ни као насилник, ни као директор школе који има врео кромпир у рукама, ни…?
Можда да се ПОНАДАМО да наше дете никад неће урадити ништа слично? Или, ако и уради, да нећемо морати да се бичујемо за све што смо писали по јавним мрежама уверени да се нама то не може десити.
Васпитање није права линија. Неке методе успеју, неке не, са сваким дететом је другачије. Полако са гаранцијама да се нама то не би могло десити, јер „Ко има децу нека ћути, ко нема нек’ не лаје“!
Још једном, да, језиво је то што се дешава по школама као што је увек било језиво, али поента је – гледајте мало и у своје двориште, сигурно има нешто да се поправи, уради, поспреми, сигурно имате пријатеље које дуго нисте видели, с којима можете уживати у свом мирном животу, без черечења у новинама и злурадих коментара.
Аутор: Маја Бугарчић