Пре мало више од годину дана писала сам о томе зашто би требало укинути усмено оцењивање.
Ево наставка, после наговештаја да ће наставници морати, на захтев родитеља, да им достављају образложење за сваку оцену, у писаној форми (иако то, наводно, није баш тако).
И даље верујем да је укидање усменог испитивања за оцену у најбољем интересу и наставника и родитеља. У исто време ме све ове полемике о оцењивању нимало не чуде, а ево и зашто.
Не радим у просвети у Србији, али сам упозната са нашим системом, јер сам делом у њему била, анализирала га за потребе својих студија студија, а сада ми је и дете део нашег система. Студирала сам комбинацију образовне политике/администрације и педагогије, и радила за министарство просвете у иностранству. Упозната сам са образовним системима неколико земаља: Италија, Француска, Шпанија, Велика Британија, Ирска, САД, и Канада.
Мој став да треба укинути оцењивање усменим путем наишао је на доста критика. То да се наши просветни радници не слажу са том идејом је једна ствар. Али коментари на друштвеним мрежама показују да део нашег наставног кадра уопште није упућен у то како функционише просвета ван граница ове земље. Па да почнемо од овог.
Као прво, што се тиче земаља које сам навела два пасуса изнад, усмено оцењивање је дозвољено САМО у Италији. Тако је, добро сте прочитали. У свим другим земљама није дозвољено наставнику да усмено испитује ђаке (евентуално само страни језик). То не значи да се на часовима не воде дебате и разговори и да наставнику није дозвољено да поставља питања ђацима. Али није дозвољено да их оцењује на основу тога. Иначе, ово не можете по својој вољи радити ни у Италији где постоји усмени. Зна се када је време предвиђено за то и када се оцењује, а то није на сваком часу.
Када сам наставницима из ових држава објашњавала начин оцењивања код нас, остали су у шоку. Рекли су да већина деце не би зуцнула на часу када би знали да рискирају лошу оцену. Додатно, једна наставница из Велике Британије ми је рекла, “па, ја не бих стигла кући увече пре 20 h“. Рекла је да би била река родитеља пред њеним вратима сваког дана и тражила објашњење оцене.
Исто тако, у овим земљама наставнику није дозвољено да каžњава ученика оценом из знања због понашања на часу. Мислим да и ову забрану треба увести у Србији, јер је непрофесионална и непедагошка. Понашање и знање су две неповезане ствари. Наставници морају наћи психо-педагошке методе да реше дисциплинске проблеме као што то раде у иностранству. Да, код нас је систем увођења дисциплине проблематичан, али ово је већ друга тема.
Усмено оцењивање се не сматра објективним, зато се и не сме користити у овим земљама. Нема наставник доказа ни за то шта је питао, ни шта је ђак одговорио, нити постоји бодовни систем да може да каже оволико бодова је било ово питање, оволико си добио, оволико ти је одузето, итд. За аргументе преписивања сам написала контра-аргументе у првом чланку.
Други велики разлог зашто је усмено оцењивање забрањено у овим земљама је јер оно даје огроман простор наставнику да буде субјективан, чак и ако то није с намером (даје слабије оцене ђацима које евентуално не воли, а части добрим оценама оне који су му симпатични). Да овога има код нас уверила сам се док сам слушала усмена испитивања на часовима сопственог детета у време Ковида. Нама је то, изгледа, нормално.
Зашто је писмено испитање добро решење и за наставнике и за родитеље?
Постоји тачно, црно-на-бело, доказ која питања су постављена, шта је ђак одговорио, да ли је тачно или нетачно.
Наставник има јасно назначену бодовну скалу са оценама, као и назначено колико је бодова ђак добио-изгубио на тесту и крајњу оцену,
Поклањање оцена не би било могуће, или би било далеко теже.
Само кад су прве две наведене тачке задовољене, родитељ добија јасан писани доказ за знање свог детета, а и наставник је заштићен од негодовања родитеља (екстремни случајеви свугде постоје и постојаће). Наставник треба да има један пример теста са тачним одговорима, као и примерима одговора која се сматрају прихватљивим за питања отвореног карактера. Ово у данашње време може да се постави и на онлајн учионицу, тако да сваки ђак и родитељ може да види.
Напоменула бих даље чињеницу да у земљама о којима сам говорила Министарство просвете уопште не диктира када ће се оцењивати, колико оцена мора да има неко у дневнику, да ли се контролни задаци могу носити кући, сликати, и слично. Ове ствари се одлучују на нивоу школе. Исто важи и за дисциплинску политику.
Један од разлога што оволике халабуке око оцена нема у овим земљама је управо тај – што нема усменог оцењивања. Други јако важан разлог је да, осим северно-америчког континента, оцене наставника не значе ништа ни у једној од наведених европских земаља. Тако је, добро сте прочитали. Ни у Великог Британији, ни у Ирској, Шпанији, Италији или Француској се оне не користе ни за упис у средње школе, ни на факултете. У средње школе се упише ко где хоће без обзира на успех у основној. На факултет се уписује са оценама из велике матуре (А levels, Bac, Irish Leaving Certificate…).
У Италији се на много универзитета-смерова може уписати неограничен број студената, без обзира чак и на оцене са велике матуре. У свим случајевим говорим о деци која похађају школе у тим земљама. Упис за стране студенте је (или може бити) другачији.
За крај, ја бих лично предложила и то да се у Србији уведу оцене из предмета са 2 децимале. Тако би оцењивање било још више фер, јер није исто ако неко има из предмета просек 4,85 или 4,25. Ако може просек да буде на две децимале, зашто не би могле и саме оцене из предмета? Верујем да би се овим смањила армија вуковаца, а можда чак и десетковала, јер сем ако немаш СВЕ петице, не можеш имати тај фамозни 5,00.
За крај, са свим горенаведеним мене уопште не чуди да имамо полемику око оцена коју имамо. Сматрам да докле год нам је систем овакав какав је, имаћемо је. Не било ништа другачије или боље ни у овим земљама да им је систем оцењивања као наш.
Аутор: Лидија Смирнов