Pre malo više od godinu dana pisala sam o tome zašto bi trebalo ukinuti usmeno ocenjivanje.
Evo nastavka, posle nagoveštaja da će nastavnici morati, na zahtev roditelja, da im dostavljaju obrazloženje za svaku ocenu, u pisanoj formi (iako to, navodno, nije baš tako).
I dalje verujem da je ukidanje usmenog ispitivanja za ocenu u najboljem interesu i nastavnika i roditelja. U isto vreme me sve ove polemike o ocenjivanju nimalo ne čude, a evo i zašto.
Ne radim u prosveti u Srbiji, ali sam upoznata sa našim sistemom, jer sam delom u njemu bila, analizirala ga za potrebe svojih studija studija, a sada mi je i dete deo našeg sistema. Studirala sam kombinaciju obrazovne politike/administracije i pedagogije, i radila za ministarstvo prosvete u inostranstvu. Upoznata sam sa obrazovnim sistemima nekoliko zemalja: Italija, Francuska, Španija, Velika Britanija, Irska, SAD, i Kanada.
Moj stav da treba ukinuti ocenjivanje usmenim putem naišao je na dosta kritika. To da se naši prosvetni radnici ne slažu sa tom idejom je jedna stvar. Ali komentari na društvenim mrežama pokazuju da deo našeg nastavnog kadra uopšte nije upućen u to kako funkcioniše prosveta van granica ove zemlje. Pa da počnemo od ovog.
Kao prvo, što se tiče zemalja koje sam navela dva pasusa iznad, usmeno ocenjivanje je dozvoljeno SAMO u Italiji. Tako je, dobro ste pročitali. U svim drugim zemljama nije dozvoljeno nastavniku da usmeno ispituje đake (eventualno samo strani jezik). To ne znači da se na časovima ne vode debate i razgovori i da nastavniku nije dozvoljeno da postavlja pitanja đacima. Ali nije dozvoljeno da ih ocenjuje na osnovu toga. Inače, ovo ne možete po svojoj volji raditi ni u Italiji gde postoji usmeni. Zna se kada je vreme predviđeno za to i kada se ocenjuje, a to nije na svakom času.
Kada sam nastavnicima iz ovih država objašnjavala način ocenjivanja kod nas, ostali su u šoku. Rekli su da većina dece ne bi zucnula na času kada bi znali da riskiraju lošu ocenu. Dodatno, jedna nastavnica iz Velike Britanije mi je rekla, “pa, ja ne bih stigla kući uveče pre 20 h“. Rekla je da bi bila reka roditelja pred njenim vratima svakog dana i tražila objašnjenje ocene.
Isto tako, u ovim zemljama nastavniku nije dozvoljeno da kažnjava učenika ocenom iz znanja zbog ponašanja na času. Mislim da i ovu zabranu treba uvesti u Srbiji, jer je neprofesionalna i nepedagoška. Ponašanje i znanje su dve nepovezane stvari. Nastavnici moraju naći psiho-pedagoške metode da reše disciplinske probleme kao što to rade u inostranstvu. Da, kod nas je sistem uvođenja discipline problematičan, ali ovo je već druga tema.
Usmeno ocenjivanje se ne smatra objektivnim, zato se i ne sme koristiti u ovim zemljama. Nema nastavnik dokaza ni za to šta je pitao, ni šta je đak odgovorio, niti postoji bodovni sistem da može da kaže ovoliko bodova je bilo ovo pitanje, ovoliko si dobio, ovoliko ti je oduzeto, itd. Za argumente prepisivanja sam napisala kontra-argumente u prvom članku.
Drugi veliki razlog zašto je usmeno ocenjivanje zabranjeno u ovim zemljama je jer ono daje ogroman prostor nastavniku da bude subjektivan, čak i ako to nije s namerom (daje slabije ocene đacima koje eventualno ne voli, a časti dobrim ocenama one koji su mu simpatični). Da ovoga ima kod nas uverila sam se dok sam slušala usmena ispitivanja na časovima sopstvenog deteta u vreme Kovida. Nama je to, izgleda, normalno.
Zašto je pismeno ispitanje dobro rešenje i za nastavnike i za roditelje?
Postoji tačno, crno-na-belo, dokaz koja pitanja su postavljena, šta je đak odgovorio, da li je tačno ili netačno.
Nastavnik ima jasno naznačenu bodovnu skalu sa ocenama, kao i naznačeno koliko je bodova đak dobio-izgubio na testu i krajnju ocenu,
Poklanjanje ocena ne bi bilo moguće, ili bi bilo daleko teže.
Samo kad su prve dve navedene tačke zadovoljene, roditelj dobija jasan pisani dokaz za znanje svog deteta, a i nastavnik je zaštićen od negodovanja roditelja (ekstremni slučajevi svugde postoje i postojaće). Nastavnik treba da ima jedan primer testa sa tačnim odgovorima, kao i primerima odgovora koja se smatraju prihvatljivim za pitanja otvorenog karaktera. Ovo u današnje vreme može da se postavi i na onlajn učionicu, tako da svaki đak i roditelj može da vidi.
Napomenula bih dalje činjenicu da u zemljama o kojima sam govorila Ministarstvo prosvete uopšte ne diktira kada će se ocenjivati, koliko ocena mora da ima neko u dnevniku, da li se kontrolni zadaci mogu nositi kući, slikati, i slično. Ove stvari se odlučuju na nivou škole. Isto važi i za disciplinsku politiku.
Jedan od razloga što ovolike halabuke oko ocena nema u ovim zemljama je upravo taj – što nema usmenog ocenjivanja. Drugi jako važan razlog je da, osim severno-američkog kontinenta, ocene nastavnika ne znače ništa ni u jednoj od navedenih evropskih zemalja. Tako je, dobro ste pročitali. Ni u Velikog Britaniji, ni u Irskoj, Španiji, Italiji ili Francuskoj se one ne koriste ni za upis u srednje škole, ni na fakultete. U srednje škole se upiše ko gde hoće bez obzira na uspeh u osnovnoj. Na fakultet se upisuje sa ocenama iz velike mature (A levels, Bac, Irish Leaving Certificate…).
U Italiji se na mnogo univerziteta-smerova može upisati neograničen broj studenata, bez obzira čak i na ocene sa velike mature. U svim slučajevim govorim o deci koja pohađaju škole u tim zemljama. Upis za strane studente je (ili može biti) drugačiji.
Za kraj, ja bih lično predložila i to da se u Srbiji uvedu ocene iz predmeta sa 2 decimale. Tako bi ocenjivanje bilo još više fer, jer nije isto ako neko ima iz predmeta prosek 4,85 ili 4,25. Ako može prosek da bude na dve decimale, zašto ne bi mogle i same ocene iz predmeta? Verujem da bi se ovim smanjila armija vukovaca, a možda čak i desetkovala, jer sem ako nemaš SVE petice, ne možeš imati taj famozni 5,00.
Za kraj, sa svim gorenavedenim mene uopšte ne čudi da imamo polemiku oko ocena koju imamo. Smatram da dokle god nam je sistem ovakav kakav je, imaćemo je. Ne bilo ništa drugačije ili bolje ni u ovim zemljama da im je sistem ocenjivanja kao naš.
Autor: Lidija Smirnov
Sve je to lepo rečeno od strane nekoga ko nije u prvim redovima direktnog rada sa učenicima u Srbiji,već kao posmatrač koji, pretpostavljam, ima veću mesečnu zaradu od nastavnika. Za platu nastavnika ispod prosečne zarade, u Srbiji se kvalitet obrazovanja ne menja bez obzira na sve mere,već može samo nazadovati. Optetećeni silnom i prilično besmislenom administracijom radi administracije, nedovoljno plaćeni nastavnik je često prinuđen da radi i dodatni posao, te sami čas mu bude od manjeg značaja – time i slabijeg kvaliteta
Neozbiljno je porediti kvalitet usluge npr. konobara u hotelu Šeraton u Londonu sa konobarom iz npr. hotela Panorama na Zlataru, i očekivati istu uslugu. Ovome je jednako poređenje kvaliteta rada nastavnika u Srbiji, čak sa nažalost bilo kojom zemljom u Regionu a kamoli u Evropi ili SAD.
Fun fact: znate li da je u BiH plata nastavnika skoro duplo veća nego u Srbiji ili da je penzija u CG jednaka plati nastanika u Srbiji.
Pretpostavljam da se i plate nastavnika u drugim zemljama mogu lako naći naći na internetu,kao npr. u Portugaliji.
Mislite o tome, poštovani teoretičari pedagogije, pre vaših javnih zaključaka.
Sad napišite isti članak iz ugla roditelja čije je dete disgrafično ili sporo piše. Onda shvatate da ni to nije pravi način da se proceni nečije znanje.
Usmeno izražavanje, baš kao i pismeno, je validna metoda ocenjivanja dokle god nastavnik ima jasno razrađene kriterijume za ocenjivanje.
I pismeno i usmeno izlaganje su važni ne samo da bi se proverilo znanje učenika, već i zato da bi se učenici naveli da izađu iz svoje zone komfora. Zadatak škole nije samo da učenika nauči gradivu iz određenih predmeta, već i drugim veštinama za život.
Naposletku, potpuno je suludo u kolikoj meri su roditelji počeli da biju bitke svoje dece, uključujući i onu za svaku ocenu koja im se ne sviđa. Na taj način stvaraju se armije pekmezaste dece koja sutra neće biti u stanju da se izbore sa stvarnim životnim izazovima.
Bravo!
Stručno. Komentar – jadna ti majka!
Usmeno ocenjivanje je najbolji način ocenjivanja kada se ocenjivanje ne shvati kao meritorno sredstvo za ocenjivanje znanja nego kao jedno od motivacija za učenje, pa i deo učenja u kojem su konačno nastavnik i učenik „jedan na jedan“. Vrlo je upitno da li će poslodavci kada budu zapošljavali sadašnje učenike gledati na visinu ocene pa je upitna svrha ocenjivanja kao meritornog sredstva, možda sa izuzetkom odgovora na pitanje da li je učenikovo znanje dovoljno ili nedovoljno. Usmeno ocenjivanje dovodi učenika do pozitivnog stresa koji će ga motivisati da uči. Usmeno ocenjivanje je veoma dobar način za prenošenje znanja. Kad učenik prilikom usmenog odgovoranja napravi grešku pa ga profesor ispravi velika je verovatnoća da će učenik zapamtiti ispravku i ubuduće neće praviti istu grešku. To što je u drugim državama usmeno ocenjivanje izbačeno ne znači da je u tim državama ocenjivanje bolje nego kod nas i da treba da se na njih ugledamo.
Obrazovni sistemi država koje je gospođa nabrojala su među najgorim obrazovnim sistemima u svetu.
Šta još treba reći?
Mi smo nekad imali jedan od najboljih obrazovnih sistema u svetu.
I samo se trebamo tome vratiti!!!
Kao pedagog u Srbiji, uopšte se ne slažem sa ovakvim pristupom ocenjivanju, zbog mnogo fakrora, koje sada ne mogu i neću nabrajati. Za početak, ne smemo zaboraviti da nam se deca razlikuju po svojim individualnim sposobnostima, pa su i u oblasti pisanja i govornog izražavanja pristne velike i evidentne razlike. Kombinacija usmenog i pisanog izražavanja daje potpuniju i objektivniju sliku o stvarnom znanju deteta. Dominacija samo jednog oblika ispitivanja bi bila na štetu dece. Bojim se da je i u Srbiji započet proces ocenjivanja samo pisanim putem, a u prilog tome govori činjenica da je ova praksa već prisutna na većini fakulteta. Nadam se da praksa samo pisanog ocenjivanja neće zaživeti kod nas.
Složila bih se jedino da postoji neophodnost i hitna potreba drugačijeg sistema upisa u srednje škole i fakultete. Na kraju, osim što sam po zanimanju pedagog, istovremeno sam i roditelj, pa pratim ocenjivanje i iz roditeljskog ugla. Iako mislim da dosta toga treba da se promeni u našem obrazovnom sistemu, veoma je važno, za početak, da vratimo poverenje u struku.
Koleginica nije uzela u obzir da je svaki učenik individua za sebe a to znači da treba uključiti različite vidove ocenjivanja.Zaszo onda da razvijamo kriticko mišljenje ako bi samo radili pismene provere ?
Neznam o cemu prica ovaj pedagog i da le ona uopsze pedagog. Ocenjivanje se uci iz metodika nastave na fakultetu. I imamo usmeno ocenjivanje pismeno i. t. d. Ocenjuje se znanje i aktivnost na casu. Prosvetni radnik ima pedagosku svesku i sve pise u njoj i ona je dokaz o raznim vrstama ocenjivanja kao i 30 ucenika o radu na svakom casu. Sistem ocenjivanja u nasoj zemlji je ok samo ga treba adekvatno primenjivati. Ocena na znanje ne moze se koristiti za kaznjavanje ponasanje ucenika na casu. Postoji ocena za ponasanje i to ne treba mesati. Druga je stvar sto uprava skole nece da radi svoj posao pa nastavniku kaze za ucenika koji ometa rad na casu kazni ga ocenom. To je u nadležnosti ministarstva prosvete da kazni upravu skole koja to radi
Nijedna uprava škole neće predložiti da se kazni dete koje ometa čas. Nemojte da širite dezinformacije. Ocenjivanje vladanja je u nadležnosti odeljenjskog starešine i eventualno Tima za zaštitu učenika od nasilja, a koji samo vrši procenu nivoa i vrste nasilja.
Nijedna uprava škole neće predložiti da se kazni dete koje ometa čas. Nemojte da širite dezinformacije. Ocenjivanje vladanja je u nadležnosti odeljenjskog starešine i eventualno Tima za zaštitu učenika od nasilja, a koji samo vrši procenu nivoa i vrste nasilja.
Razredni statesina se obraca upravi skole za konsultaciju u pogledu predloga kazne za ucenika koji je upisan u napomenu. A uprava kaze nije to za kaznu sacekaj jos pa taj ucenik najnize 6 ili sedam napomena. A ima primerno vladanje a uprava kaze nisu profesori kontrolisati rad razrednog staresine. Svoju obavezu prenosi na profesore a ucenika stiti po svaku cenu.
Zašto svi imaju potrebu da reformišu naš obrazovni sistem i iznose neistine o njemu? Što ova velika stručnjakinja ne upisa dete u neki od tih stranih „ekstra boljih“ sistema, nego kaže da ga je upisala u ovaj naš loši sistem, u kome su 4,85 isto što i 4,25,:što je apsolutna neistina.
I u našem sistemu je zabranjeno kažnjavanje učenika icenom zbog nediscipline osum iz vladanja. Zabranjeno je učeniku smanjivati ocenu ajo nema udžbenike i pribor. Nažalost reforme našeg sistema predlažu ovakvi stručnjaci koji ga očigledno uopšte ne poznaju, paje svaka pogubna.
Ne slažem se. Kao prosvetni radnika stojim iza toga da učenik mora da ima usmeni vid odgovaranja za ocenu. Tako se dete, još od polaska u školu, gradi, razvija, otvara, širi vokabular, jasno i precizno govori itd. Puno je razloga koji nikako ne mogu biti negativni a tiču se usmenog izlaganja/odgovaranja.
U današnje vreme imamo više od 50% učenika koji ne znaju da sastave prosto proširenu rečenicu prilikom odgovaranja.
Kako se ocenjuju pismeno ocenjuju se i usmeno, oba načina su apsolutno pozitivna na dečije funkcionisanje, aspekti su razni.
Slažem se sa svim navedenim, ipak mislim da mi nismo spremni za sistem ocenjivanja opisan u članku. Sama činjenica da u navedenim državama učenici upisuju narednu školu bez obzira na ocene govori da ih oni upisuju na osnovu materijalnog položaja. To je, jednostavno, takav sistem koji je za nas neodgovarajući. Evo daću jedan prost primer kako bih dokazao tvrdnju o neodgovarajućem sistemu. Kada se desi da jedan političar prepiše doktorat ili uradi nešto neodgovarajuće po ekonomiju zemlje mi svi ćutimo. Kako onda očekivati da se pobunimo kada nastavnik nekoga „zakine“ za ocenu. Nemamo još kolektivnu svest za tako nešto. I ljudi koji donose pravila u oblasti obrazovanja došli su iz mase koja nema odgovarajuću svest. Tako da je sve ovo što se dešava sa našim obrazovanjem, u stvari, maksimum našeg postignuća. Naravno, treba težiti ka boljem.
Mozda ste upoznati sa sistemima u pomenutim zemljama, ali sa decom, njihovim potrebama, nacinima ispoljavanja znanja i mnogim drugim vansistemskim stvarima sigurno niste. Ali dokazujete da danas vladaju nestrucni i povrsni, dok je sustina negde zakopana i ostavljena bez trunke vazduha. Pobedicete, a to ce biti najveci poraz covecanstva i smrt obrazovanja
Nema polemike oko ocenjivanja ima samo razmaženih učenika i roditelja.